Drugima sam krovove s kuća krao,
mnogo uzimao malo dao,
a pred tobom sam zastao,
zastao pa zadrhtao,
od svog tog milja,
od te lepote:
SLABOSTI MOJA!
Moj živote…
Bez tebe se i u snegu koraku mom gubio trag.
Sa poganima družio,
samo poganom bio drag.
Izleči se,
izleči,
od tvog dodira,
od tvoje dobrote:
SLABOSTI MOJA!
Moj živote…
Ti učini ono što niko nije.
Gde svak je stao,
ti ideš smelo;
Aveti teraš,
a anđele miješ;
Ti ožive srce,
vaskrsnu dušu,
ti vaskrsnu sve što beše mrelo.
Slabosti…
I Bogu o tebi pričam.
Kažem: Pogledaj je Bože.
Pogledaj!
Koliko tebe u njoj ima;
Ona postade moj vazduh,
moj vetar,
moja krila…
Razmazila mi je oči,
od blagosti,
od lepote,
pa kad spava ja joj na ramenu šapnem:
Spavaj, slabosti moja,
moj živote.
