Ti ni po čemu nisi posebna.
Tebe neće pamtiti ni istorija ni povjest.
Živećeš mirno,
tiho,
mahom lažno,
uz po neki hir i po neku obest;
I kad odeš, zaboraviće te;
Kao da te nikad nije ni bilo.
Ti ni po čemu nisi posebna,
i zato posebne ne razumeš;
I sve da hoćeš
i da se trudiš,
opet, ne možeš,
ne umeš,
da shvatiš:
Zašto žmurim kad najdalje gledim;
Zašto sebe dajem, zašto druge ne dam?
Zašto plačem kad mi je srcu najviše milo –
i koliko se svetskih mora u mojim suzama slilo.
Sve što ti imaš odnose dani.
Najveću slast,
zameniće još veća jed,
biće pelen,
gde beše med;
Vatru i žar,
prekriće prah,
prekriće led…
I svi džukci što za tobom laju,
počeće da reže,
da se sklanjaju
i da od tebe beže;
Čim ti haljine postanu tesne,
kad starost dođe, kad smrti pobesne;
Čim ti godine postanu breme;
Jer sve što ti imaš, odnosi, guta, vreme.
A ja?
Ja sam stvoren da letim.
Da ponekad padnem,
da ponekad sletim.
Stvoren sam da se zvezde za me bore,
da me ne daju, da me vuku gore;
Da s njima u kolu ludim,
da se lud ludom mesecu smejem,
uz sunce budim.
Ja sam kao ptica;
Kosti su mi šuplje;
Osećam kako vetar kroz njih svira;
Ja nema rat, ali nemam ni mira!
Ja imam pesmu!
Ja imam krila!
I u samo jedan njihov zamah,
svi tvoji putevi mogu da stanu.
Ti takve pogledom pratiš,
poželiš me jako
pa se sebi vratiš.
Strah svoj razumom pravdaš;
Grešna se moliš,
bestidna se nadaš.
Sve nežno i lepo ubijaš u sebi,
pa, nađeš prvog ko je nalik tebi;
S takvim gladnih očiju ležeš,
uz takvog sitog tela sediš,
to jedino možeš,
za toliko vrediš.
Ti ni po čemu nisi posebna.
Obična devojko –
proste duše i proste ćudi;
Ti ne razumeš da postoje ljudi:
Koji su došli da odu,
da se bore,
da vaskrsnu u svakom grobu;
Da izdrže i potop i buru!
Da prežive i zlog vraga
i još goru kurvu!
Da!
Došli su da odu!
Ali, nisu rođeni da umru.
