Vikaj me noćas,
iskam da te čujem.
Prezren i sam
kraj pendžera bdim.
Svoj grob si kopam,
tuđu sreću kujem;
Vikaj me,
noćas,
ja neću da spim.
Vikaj me nežno –
kô što sestra vika,
zaludnog brata kome vrag uze kroj.
Vikaj me strasno –
kô što deva vika,
kad joj telo iska drugog tela poj.
Vikaj me golubice,
grešnice;
Ti prezrelo grojze,
moje duše rat.
Budan tvoju blagost snujem.
U svom korovu gnjilom,
za teb’ si čuvam jedan večni cvat.
Palo je srećo…
Palo je i ono što stajalo neje.
Crno i belo kao brat i brat.
Tebi pevam,
sebe oplakujem;
Godine si davam,
a prosim jedan sat.
I sve svoje boljke u jendek ću da frljim,
na mrtvoga konja ću da cunem kas;
S bose noge po kamenje da si odim,
da si tražim svetlo,
da si tražim nas.
Vikaje me,
kumim te,
krvca mi je ledna.
Učini nešto da ponovo vri.
Srce iska tvoja usta medna.
Srce neće,
noćas da spi.
Ču’ eš li me kučko!?
Razum si gubim.
Ja razum –
a ti da si progutaš stid.
Noćas si moja,
noćas ću te ljubim,
s tebe da lečim
svih rana brid.
A sutra si čekaj –
da pci lanu.
Da pci lanu na mesec žut.
Pa kad vidiš zvezdu da se na teb smeši,
briši suze srećo,
briši gi…
Tvoja luda je našla svoj put.
(iz zbirke „Život pre smrti“)
