Žal sa sebe stresem
i jezu iz kostiju na mah
u srž stavim.
Pa zrno nade pred ljude prinesem;
U prahu lica tražim,
od gareži iskru pravim.
Ima li nas?
U vrlini i kajanju;
U tuđem grehu i našem stradanju?
U bilo čemu ljudskom sposobnom da rađa
i da voli?
Ima li nas…
U plaču beba,
u mlečnim zubima,
u nekim novim, jadnim, krhkim grudima?
Ima li nas, gde smo?
Možda u grobu zagrljeni i osuđeni na večnost,
kao dar i zamenu za izgubljeni tren.
Plavo oko moje…
Zenice krvava od srče razbijenih snova;
Lepotice…
Ima li nas u Bolonji?
Na trgu „Pjaca Mađore“;
Pred tuđinskim crkvama u potrazi za svojim Bogom,
u molitvi njemu:
Gospode, povedi nas sa sobom!
Ili nam bar ostavi jedan oblak
na ovom ukletom nebu;
Jer mi drugi krov nad glavom nemamo.
Ostalo je samo ono od duše daleko –
i još pamtim šta si rekla, šta sam rekô…
Ko prvi ode, da ugasi sunce –
jer otišlo je sve što je sjalo.
Sve što hoda, što diše…
Sve,
u ništa je stalo.
Pitam: Gde smo?
Ima li nas
u morima, u okeanima,
u mojim praznim, poroznim dubinama
i tvojim spomenarima;
Zapisani kao tajna koja krvari,
od istine što muči,
pa udari…
Ima li nas?!
U udžaricama našeg porekla,
u zaraslim poljima,
da li nam se u korovu koren zatira,
ili samo tiho buja za neki novi svet,
gde sreća sleduje svakom ko je želi?
Plavo oko moje…
Ima li nas u Bolonji?
U Ulici „Rizoli“,
promrzli i gladni
u šetnji pored pekara i dućana,
priljubljenih dlanova
kao dva sirotana;
Zagledani u prosjake pokraj trotoara,
u njihov strah,
u kojem vidimo sebe?
Lepotice…
Ožaljena, ispraćena,
a nikad dočekana.
Od vazduha u telo iskovana.
Od vragova i truleži,
negde gore, visoko sakrivena.
Plavo oko moje…
Ima li nas?
U nadi,
u želji i žudnji;
U mašti,
gde jedino i besmo ljudi?
Ima li nas u životu,
koji je sve –
samo život, nije.
