Nakon “Lančane reakcije”, krajnje intrigantnog i nesvakidašnjeg beletritičkog romana, svojevrsne drame, a opet, preciznog žanra, mladi beogradski autor, Nikola Mišović, obradovao je ljubitelje krimića novim delom . “Ubistvo deda Mraza”, drugi je roman ovog pisca.
Ako bismo procenjivali po stilu pripovedanja, odličnog baratanja dugačkom sintaksom, doziranog preplitanja dijaloga i naracije, Mišovića i te kako čeka urbana budućnost. Ovaj mladi autor ne samo da već ima izgrađeni stil u koji često ubacuje duboke, filozofske misli kojima dobro barata, već i taj stil odlično koristi ne bi li čitaocu držao intenzivnu pažnju do samog raspleta ovog romana.
Sa nešto manje fikcije nego u prethodnom delu, takoreći Deda Mraz je, zapravo, čist žanr, ovaj roman već u uvodnim rečenicama obećava duboku, zapletenu, ali i takvu radnju za koju se ne zna hoće li izazvati pozitivne emocije kod čitaoca ili ćemo, junake koji su osvojili naša srca, na kraju, zamrzeti.
Vasilije, glavni junak kojeg pratimo u stopu neposredno pred doček Nove godine, junak je sa greškama i manama, možda čak i više nego sa pozitivnim osobinama. Naime, njegov sin, Jovan, bori se sa teškom bolešću, sa ne tako blistavim šansama da se iz iste izvuče kao pobednik. Iako mu je ukazana prilika da svom jedincu pomogne, Vasilije se drži svojih zastarelih sistema vrednosti i ne želi da poklekne pred izazovom, sve dok se i sam, kao posrednik, ne suoči sa smrću licem u lice. On spašava svoga komšiju, Nikolu, od samoubistva, ali i sam izvlači pouku iz toga da ne želi da živi život kao nesrećni otac koji je izgubio svoje dete zbog morala, već skuplja hrabrost da izađe iz kutije u kojoj živi kao ukalupljena ličnost i radi nešto, za šta do tada nije imao hrabrosti. Sa kumom i kolegom, Dejanom, Vasilije, igrom slučaja, hapsi muškarca koji u prvi mah deluje kao begunac i koji uz to, sa sobom, nosi kofer prepun novca. Vođen razgovorom koji je vodeio sa svojim komšijom, Nikolom, u trenutku dok je potonji bio na korak od sigurne smrti, Vasijije se odlučuje da prerši sva načela kojima je do tada bio vođen i kofer sa novcem postaje predmet najvećeg iskušavanja.
Roman ovde dobija neočekivanu nit i preokret kakav nas ne ostavlja ravnodušnim iz razloga što dotadašnji pozitivci dobijaju rogove, a junaci, naizgled epizodne negativne uloge, oreol. Vasilije, za kojeg imamo utisak da beži od osećaja krivice, paradoksalno u odnosu na njegovu dotadašnju bit, postaje antijunak, ali usmeren ka samome sebi.
Budi kao vreme. Zato što jedino vreme sebe poklanja svima ne tražeći ništa zauzvrat. Kada bi ljudi bili poput vremena i nesebično davali sebe drugima, raj bi se sa neba, proširio na zemlju.
Zavidna sposobnost preplitanja junaka i radnje koja uzima u nekoliko navrata primat nad unutrašnjim stanjem glavnih likova, dugačke, a pak, smislene rečenice i umeće da natera čitaoca da se zapita “Vredi li ili ne sačuvati obraz?” samo su neke od karakteristika mladog pisca koje je pokazao u romanu “Ubisto deda Mraza”. A ono što nas je još zanimalo, pitali smo autora:
- Da li veruješ u Deda Mraza?
Naravno da ne verujem u Deda Mraza jer znam da postoji. Možemo odabrati da u njemu vidimo bajku u koju uz razočarenje prestajemo da verujemo ili jednostavno shvatiti da svaki čovek sa dobrom namerom, kada obuče crveni kostim i stavi bradu, postaje Deda Mraz.
- U romanu možemo pronaći i nekoliko, krajnje oštrih kletvi. Da li si ih sam smislio ili i one vode svoju priču?
Te kletve su deo istinitog događaja koji doduše nema veze sa samoubistvom, ali je verodostojan prikaz krvožednosti naroda u više navrata oslobađane putem društvenih, prilikom onih monstruoznih zločina sprovedenih nad decom kada su ljudi pisali šta bi radili pedofilima. I tako, u moru predloga o načinima mučenja, našla se i jedna majka sa detetom. Na njenoj cover fotografiji iznad profilne slike na kojoj drži bebu stajao je natpis „kakve su ti misli takav ti je život“, a na njenom statusu preporuka da bi pedofila trebalo golog baciti u jamu sa pacovima zaraženim hivom… Bez svake sumnje, ako su ljudi tako lako pisali ovakve izjave i bacali najstrašnije kletve zasigurno su ih i izgovarali samo što nije bilo nikoga ko bi to mogao da zabeleži.
- Ako bismo se vodili time da autor uvek deo sebe ugradi u jedan, više, a u nekim slučajevima i u sve svoje likove, koji je junak najsličniji tebi? Zašto se Nikola u romanu zove kao autor romana?
Svi likovi su deo mene ali Vasilije i Nikola najviše. Kršten sam pod Ostrogom te sam zbog toga svoje, kako ću se usuditi da kažem, više ja imenovao prema svecu, dok sam svoje prirodno ime sveo na materijalni svet i doveo u vezu sa apsolutnim nihilizmom. Važno je razumeti da jedan ne postoji bez drugog i da su Vasilije i Nikola nerzadvojna celina.
- Po tvom mišljenju, da li roman ima srećan ili nesrećan kraj. Kada bi morao da se odlučiš za jedno od ta dva, bez zlatne sredine.
Srećan. I više nego optimističan pod uslovom da čovek može da vidi vaskrsenje tamo gde ga ja vidim.
- Šta bi poručio čitaocima tvog romana, a šta čitaocima portala Pokazivač?
Poruka je ista za sve. Uživajte u umetnosti znajući da ona živi uvek i svugde čekajući da bude pozvana.
