“Ja sam muzičar. Muzikom sam počeo da se bavim zbog muzike, ne zbog para, medijske pažnje, ili bilo čega, i ona mi je najvažnija”
Saksofonista Nikola Demonja otkriva detalje iz svoga detinjstva, značaj muzike u životu, zašto ne gleda televiziju, o saradnji sa Čolom, da bi, ako bi napustio Beograd, voleo da živi u Sloveniji.
Pošto je vreme praznika, čega se prisećaš iz detinjstva kada su u pitanju Nova godina i Božić?
“Uglavnom se sećam bombi, skloništa, i mame i tate kako mašinu za šivenje svake noći pre spavanja nose da blokiraJU ulazna vrata od stana. Za slučaj da neko dođe da nas pobije zato što smo Srbi, da imaju bar koji minut pre nego što nam uđu u stan. To su prve Nove godine koje pamtim, pre toga sam bio premali. Posle toga su došle kudikamo normalnije, kad smo se preselili u Srbiju, hvala Bogu, ali nisam više verovao u Deda Mraza”.
Koje asocijacije te vraćaju u detinjstvo?
“Nisam ljubitelj sopstvenog detinjstva, jer je to vreme bilo gadno i prestrašno za mnoge ljude. Uz moju dečicu, danas proživljavam jedno relativno udobno detinjstvo, ali opet ne sasvim normalno. Mi smo imali rat, oni imaju koronu. Toliko su mali da se praktično i ne sećaju života bez maski i ograničenja”.
Vešto si gradio karijeru izbegavajući medijsko eskponiranje bez povoda, može li se danas tako?
“Ne znam da li može, ali ja drugačije ne umem. Ja sam muzičar. Muzikom sam počeo da se bavim zbog muzike, ne zbog para, medijske pažnje, ili bilo čega, i ona mi je najvažnija. Ako sam njom zadovoljan, iskreno me ne interesuje šta bilo ko misli. Ali retko sam zadovoljan, u tome je trik”.
Koje društvene mreže koristiš i u koju svrhu najviše?
“Tviter sam obrisao jer je postao leglo malicioznosti. Fejsbuk i Instagram koristim u ovom trenutku. Promocija muzike i posla, ali i deljenje mišljenja i osećanja”.
Na koji životni trenutak naročito si ponosan?
“Najviše sam ponosan na trenutke kad mi je supruga na svet donela decu. Iako sam od nas četvoro, ja tu ubedljivo najmanje učestvovao, ništa drugo u životu ne može da mi se poredi sa ta dva dana”.
Da se ne baviš muzikom, koja bi bila druga životna opcija?
“Nikada nisam imao drugu opciju”
Promeniš TV kanal kada vidiš…
“Bilo šta sem sporta, i serija koje me interesuju. Televizija je odavno postala primarni izvor otrova. Ne konzumiram”.
Kako je raditi sa Čolom? Na koji koncert si naročito ponosan, ostao ti u najjačem utisku?
“Zvezdina Marakana je za mene Sveti gral među koncertima. Velika je, neopisiva, čast i jednom podeliti binu sa čovekom koji je najveća zvezda ex YU svih vremena. A kamoli to u kontinuitetu raditi 15 godina”.
Postoji li muzičar sa kojim bi voleo da sarađuješ?
“Tako sam razmišljao kao sam bio klinac, i bilo ih je. Danas samo želim da sarađujem sa normalnim ljudima, koji muziku doživljavaju bitnom koliko i ja.
U skladnom braku si sa Anom Štajdohar, u vremenu disharmonije porodice, gde leži snaga vašeg skladnog odnosa?
“U ljubavi, i u našem vaspitanju, pre svega. Mi smo ipak deca jednog drugog vremena, i jednog drugog društva, i sistema, koji je za razliku od danas postojao, iako se brzo nažalost raspao. Odrasli smo u zdravim porodicama, i trudimo se da to projektujemo i na našu”.
Jesi li strog kao otac?
“Ne znam. Nadam se da nisam. A nadam se malo i da jesam”.
Koje vrednosti prenosiš svojoj deci?
“Da se lepo ponašaju bez obzira što živimo u eri opšteg kulturološkog genocida nad građanima, i osvete ponavljača, da poštuju sve ljude koji to zaslužuju bez obzira na bilo kakvo obeležje (nacionalno, versko, da ih ne nabrajam dalje), da vole svoju zemlju, jezik i pismo, ali da ih interesuju i tuđa, da im niko i ništa ne smeta, ali da se sklanjaju od budala i primitivaca”.
Sanjaš li velike snove ili ideš korak po korak?
“Idem korak po korak ka velikim snovima”.
Imaš li junaka iz bajke kao idola?
“Strašno sam voleo Robina Huda kad sam bio mali. Međutim, u realnosti je mnogo više Super-Hikova”.
Koja knjiga je dosta uticala da promeniš neke životne stavove?
“Čujte Srbi”, velikog Arčibalda Rajsa.
Da ne živiš u Beogradu, gde bi to bilo?
“Šta znam, možda u Sloveniji. Dovoljno su nam blizu i bliski, a dovoljno su i daleko i drugačiji”.
