ZAKLON
Jesenje veče. Kiša tek što je prestala da pada. U vazduhu se oseća miris svežine. Vetar raznosi lišće. Trepere ulične svetiljke. Vidljivost je sve slabija.
Komšinica iz susednog ulaza vraća se s posla. Siguran sam da me ne poznaje. Simpatična žena, pozamašne konstrukcije, lako uočljiva. Kao dva ja. Pratim je u stopu. Primetila me je. Kraj izloga prodavnice obuće zastade. Stadoh i ja. Vetar sve jače duva. Skoro da čupa drveće. Krajičkom oka me odmeri, ne bi li mi prozrela nameru.
Znam, razmišljala je. „Nije neki…. Simpatičan žgoljavko, ali… Nije moj tip. Isuviše je slabačak. Šta bi mi reklo društvo da me vidi sa njim…“
I krenu dalje. Za njom i ja. I tako nekoliko puta, sve do pred ulazom u zgradu.
A tu odluči, skupi hrabrost, okrenu se i priupita me:
– Dobro čoveče, zašto me uporno pratiš? Zar ti se toliko sviđam! I kakav si ti muškarac, ako ne smeš da priđeš ženi i to joj kažeš?!
– Izvinite, komšika, ja Vas poznajem duže vreme. Ko ne bi primetio takvu ženu?! Stanujem u sledećem ulazu. Vetar je isuviše jak. Vidite i sami kakav sam. Hvala Vam što ste mi pravili zaklon!
Na licu joj se video bes. Krv joj je ispunila obraze. Htela je da pukne. Prekinuo sam je pozivom:
– Ako nemate ništa protiv, u znak zahvalnosti i našeg poznanstva, pozivam Vas na kaficu kod mene.
To ju je primirilo. I tako je sve počelo.
