U svetu bez nas samih živimo skrušeni. Tanke kopče zatežu nam vratne vene, gušeći i derući u nama nešto još nepojmljivo. Večnost na poljuljanim potpeticama od stakla, nemo posmatra provaliju. Oči su joj zašivene crvenim koncem, a jezik svezan nemarom bogova. Harmonijini darovi ostvarili su svoj naum i nas lišene sebe podarili besmislu.
– Hoćeš li nas spasiti, očekivana sudbino?
– Jedino vašim šakama, gde krv u truleži pulsira.
Bezmerna je surovost bogova. Sebe smo izgubili u sopstvenom ždrelu, muljajući slabim prstima namesto cevčica, a oni su nas nepomaknuti gledali.
Odsutnost je svagda najgora!
Rasejane glave prognanih kiklopa svoje demonske vujuge pokreću u potrazi ni za kim. Iskopano oko je trepćući gledalo čoveka, ali nije pojmilo jezik lukavosti.
Niko nije pronađen i ništa nije odgonetnuto.
U svojim staklenim cipelama koje nalikuju na štule, Večnost se tiho smejala. Crni zubi sijali su pod njenim usnama, a provalija pod njom se zamislila.
Njoj su i niko i neko bili sasvim jednaki.
Ana Magda
