Tako me nekada želja mine
da budem u polju maleni klas,
kad noć niz ravnicu otpočine
i utihne cvrčaka umoran glas.
Hteo bih samo da se skrijem
i odem daleko, lakim hodom,
u tanku nit bilja da se svijem,
i budem ništa pod plavim svodom.
Da svoj mali vek odćutim
i ne povredim ni jednu vlat,
pa kada u oku sunca požutim
da odem u nebni nepovrat.
Dao bih srce za tanki struk,
dao bih reč za tihi san.
Utopio bih se u zrak i zvuk,
i bio zauvek slobodan.
Tako me nekada želja mine
i prati ko sena, uporno, odvek,
da budem klas, sred divljine,
ali nikada više čovek
