Kada se probudim, prvo što ugledam je Svetlost. Žmirkam na nju, posle ružnog sna, dok mi se oči ne priviknu. Ali oči, oči boje vere se naviknu lako na svetlost. Čulo vida nema ništa sa vidom, srce gleda. Ili žmuri.
Dok izlazim iz kuće, svuda su sijalice. Ispod nogu, ispred mene, iznad glave. Sve oko nas svetli, sve, samo to neki od nas ne vide. Jednako sijaju svima, kao i sunce. I ono izlazi i zalazi svakim danom, bez obzira što ga oko nekad ne vidi od oblaka.
Ako srce gleda, njemu je dovoljno da zna da ono izlazi i zalazi svakim danom. Oči varaju jednako kao i stomak. Danas su svi siti svega a gladni ljubavi. A i ljubav je svuda oko nas, niste znali? Pa i ona je, kao i sunce, svakoga dana tu. Ali, kako da je vide oni koji gledaju očima?! Bog nikoga nije uskratio , ni sunca , ni ljubavi, čovek je. Sam sebi, jedan drugom.
Ako srcem nisi gledao, ne reci da nema Svetlosti, ne reci da nema ljubavi. Progledaj srcem, videćeš da su tu, na dohvat ruke, svakim danom.
I sunce i ljubav.
