Poznajem jednu ženu.
Recimo, recimo da se zove Arijadna.
Znam da ne voli Wagnera,
ptice iza rešetki i blato na cipeli.
Ne,
ništa mi nije rekla, ali
kako bi i mogla voljeti jednog Wagnera?
U njegovom se mraku
Arijadnina nit izgubi, klupko zapetlja,
Tezej ostaje zarobljen, minotaur pobjeđuje.
Poznajem jednu ženu.
Tu, neku, možda Arijadnu.
Znam da voli sarajevska jutra, Arsena i more.
Ne,
nije mi ni trebala reći,
jer more… pa more svatko voli.
Znam da se želi osloboditi od robovanja slobodi
Znam da ne voli papreno, cirkuske životinje i čekanje.
Osim kada čeka da se dogodi čudo.
Ili da ju netko napokon upozna.
Znam da voli slatko od smokava.
Voli Chagalla i Klimta,
jer kod njih vidi zagrljaje,
a u zagrljaju ljubav.
Ne, nije mi rekla ama baš ništa o sebi.
Osim da se boji.
Straha.
Ili radosti?
To ni sama nije znala.
Znam da voli tišinu na otoku,
plavu boju iza oblaka i jednog Antića.
Možda zato jer je onoj ptici iz prvog stiha rekao:
Letite u čistoti, ptico moja!
ne znam pravedniju počast
koju bih mogao da vam darujem.
Poznajem tu ženu oduvijek.
Tako je lako poznavati ju,
jer ni ne postoji.
Osim u ovoj pjesmi.
Foto: Fejsbuk
