Put već dugo traje, mnogo toga su prošli, neizbrojivi broj koraka je iza njih i još više ispred. Planine, ravnice, doline, potoci, obale i stene, sve su pregazili i ostavili iza sebe, idući svetom bez odmora i bez cilja, otkrivajući jedan drugi skriveni svet.
Ales je znao da će njihovo putovanje pre ili kasnije doći do Saktora, moćne stare škole, velikog hrama na izvorištu stalno čistog potoka. To je mesto koje čuva mnoge tajne sveta, tajne koje su zabranjene i malima i velikima, to je mesto koje ne pravi razlike ni pred kim i svakog gleda jednakim pogledom, pogledom koji je od samog začetka sveta pa do današnjih dana ostao isti. Tu se izučava znanje pre svih znanja, nauka i veština, tu se govori jezikom koji je koren svih jezika. Visoko u planini među stenama u tamnoj šumi stoje tornjevi velikog svetilišta, stoje u mraku dozivajući svakoga ka sebi, mameći putnike izdaleka svojim misterijama. Te trošne zidine su srasle sa stenama i kamenjem is kojih su iznikle kada i sama planina u kojoj su skrivene, medju tim zidinama stoje zapisane reči prvih dana kada je sam svet bio stvaran.
Ales je osećao tu drevnu tišinu natopljenu zaboravljenim vremenima, budila je u njemu isto tako nešto iskonsko i prastaro, strah se mešao sa uzbuđenjem i isčekivanjem nečeka ne znajući ni sam čega. Osetio se kao da je star koliko i sam hram, nešto prvobitno, nešto što dolazi pre svega, pre pogleda, pre dodira, pre čina stvaranja, pre ideje, pre zamisli, pre svakog osećaja. Kao da se ponovo susreo sa nečim davno izgubljenim i ponovo nađenim nako mnogo vekova.
Sael je doveo svog učenika, svoga pratioca do planine u kojoj je nekada i sam živeo, to je njegova kuća tu je upoznao misterije i stekao visoka znanja i krenuo u svet da ih širi i podučvajući svakoga ko prepozna taj untarnji poziv puta svetlosti. Tim putem on sada vodi Alesa kako bi on saznao istinu ili barem njed deo, istinu čistu kao sunčeva svetlost koja prodire u najdublju tamu, kao oštrica koja cepa mrak i ispunjava ga svetlošću. Došli su u to središte koje čuva istine ovoga sveta, zakone realnosti i ograničenja porostora i vremena, dajući delić istine svakome po zasluzi.
Zajedno su seli na sredinu prostorije koja je bila kružnog oblika opasana stubovima uzdižući se visoko do krova koji je bio otvoren ka zvezdanom nebu. Ispred njih su već sedela dva monaha, jedan naspram drugog držeći nešto u rukama. Ales je zapazio da je to tanka nit, jedva primetna koja se presijavala na vatrama koje su tinjale u pozadini. Svaki na svom kraju držeći tanku nit počeli su polako da je zanose, nit se vijugala kao na vetru dok su neprimetno pomerali svoje šake. Podigavši nit počeli su brzo da je okreću. Ales zagledan u nju video je kako počinje sve brže da vibrira praveći privid kao da okreću desetine linija, a ne jednu. Vibracije su se sve više ubrzavale rastapajući jednu nit na polje bezbroj niti iz kojeg su polako izranjali oblici gradeći kompletne slike u koje je Ales zagledano tonuo.
Zagledan u slike koje su proizvodile brze vibracije, menjale su se jedna za drugom. Video je sve. Video je sebe, svoj dom, roditelje, put koji su prošli i koji je pred njima, video je predele, čitave šume, mora i planine. Video je ceo svet i sebe u njemu, video je svoju sopstvenu sadržinu, uronio je u sebe i video najdublju svetlost koja izvire iz njegovog centra kao Sunce koje se podiže na dalekom horizontu u prvi jutarnjim momentima. Osetio je ogromnu snagu i neiscrpni izvor života koji je i njemu kao i u svim ostali ljudima, to je životna sila koja pokreće ceo univerzum, to je izvor ljudskog napretka i evolucije, izvor stvaralaštva i bezgranične inspiracije. To je srž koja se krije iza mesa i kostiju, koja je ispod karaktera, ispod ubeđenja, ispod ljudskih mana i vrlina. To je svako od nas pre nego što dobije ime, pre nego što pripadne nekoj kulturi, religiji i rasi, pre nego što nauči da govori. Bezgranično jaka, neukrotiva i potpuno nezavisna od svega, to je čista energija.
Zatim su slike počele ponovo da se vraćaju u ništavilo vibracije koje su usporavale. Vrteći nit sve sporije, polje vibracija se cepalo na brojne sada primetne niti koje su se brojčano umanjivale utapajući se i vraćajućo se u jednu nit. Sve je stalo nit se skroz zaustavila i ponovo ju je jedva primećivao na svetlosti plamena.
Ta nit je život, tanka linija koja sve prožima i koja stalno vibrira stvarajući slike. To je sila koja se pomera i menja oblikujući našu realnost pred nama. Tanka nit koja balansira u svakome od nas od samog početka života pa do njegovog kraja gradeći svakog od nas. Kao kada se život rađa tako i jedva primetna linija započne da vibrira i kako život napreduje sve više ubrzava. Talasa kao nemirno more, skače gore dole nepredvidiva kao svaki sledeći momenat. Vibrira velikom brzinom, stvarajući stalno nove slike pred nama, a kako život počne da se gasi ona usporava, ublažava svoje oscilacije umirujući se sve dok ne postane prava nepomična linija. Označavajući kraj jednog života dolazi na svoj početak, u mir odakle ponovo sa sledećim životom započinje svoju igru nepredvidivih pokreta.
U glavi Alesa su i dalje odzvanjale ove reči koje mu je preneo Sael, dok su se sada već udaljavali od planine u kojoj je treperilo malo svetlo velikog hrama misli su mu letele dok je pokušavao da sredi utisak u sebi. Sada je znao šta je i gde je njegov izvor, znao je da ta energija u njemu može da menja svet, sada je spreman na sve, jer zna da kraj ne postoji, on vidi skriveni deo sveta, on je vladar sopstvene realnosti. Znajući da je ta srž u njemu neuništiva mirno su koračali napred nastavljajući svoje putovanje u iščekivanju novih slika.
