OSVRT NA OSMU KNjIGU POEZIJE IVANE MILANKOV “U susedstvu kiše“
Namerno nisam želeo da izbegnem zamku koju postavlja parafraza naslova Kunderinog romana “Neverovatna lakoća postojanja“. Šta nam nudi, na šta nas upućuje ta neverovatna sintagma. Ova hiperbola bi mogla biti i oksimoron – spoj nespojivog, ali u ovom slučaju u velikoj meri to nije.
Iza “neverovatne lakoće“ krije se “neverovatna težina“. Cela “konstrukcija“ Ivanine knjige podseća me na jednu divnu palatu od kristala. Sve deluje prozračno, lako, lepršavo. Međutim, kada tako impozantnu količinu kristala stavimo na vagu, bilo semantičku, ontološku ili onostranu, očitavamo ogromnu težinu te poetske “građevine“.
“Mogla sam biti carica od Sabe,/u crnoj šumi, crna puma,/ruža u craskom vrtu/kometa/…//Ali, da mene nije bilo/zarđali bi mačevi Troje,/a Grci ne bi znali/koliko mačeva mudrih/može u jednog konja da stane.“ (pesma “Jelena Trojanska“). Grčka, kao kolevka evropske civilizacije, može se sa priličnom dozom sigurnosti reći, predstavlja, ako ne kolevku, onda bar polazišnu tačku poezije Ivane Milankov. Polazišnu, ali i povratnu. Problesak grčkih mitova i junaka nazire se i u drugim pesmama i predstavlja jednu od “armatura“ njene poezije. Reč “armatura“ deluje možda odveć grubo usred ove lepršavosti i prozračnosti, ali ako zađemo ispod prvog nivoa pesme u čestare i spletove semantike, vidimo da je ona itekako prisutna.
Od nekolicine tema, koje na momente predstavljaju i lajt motiv ove zbirke pesama, istakao bih godišnja doba. Kao i svuda, ona su ciklična i ne samo što menjaju klimu i raspoloženje, nego menjaju i ambijente i podneblja. Iz spoljnog sveta, godišnja doba ulaze u “srce pesme“, a posledično i u srca čitalaca. “…Upravo je pao kesten./Ušla je jesen i lagano/unela jezero i senke./Vidim jedan list u Kanadi,/izrazito je lep i izrazito plovan./Evo ga u mom popodnevu./Vidim jednu muškatlu-/još uvek slavi sunce,/tamo, dole, na Kritu./…U Veneciji kanarincima/i dalje kuca srce leta./Ali tvoj engleski kišobran/ zasigurno otvara vrata ovoj lepoj/ jeseni. / Putujemo iza zavesa,/natrag u sobe.“
Ono što ovu poeziju čini naizgled vrlo lakom i jasnom (doduše, samo u prvom, gornjem planu pesme, koji nas tokom čitanja uvodi u raznolika značenja) je upotreba “pravih reči“. Zbog čega sam sintagmu “prave reči“ stavio pod znake navoda? Upravo zbog toga što se čitaocu čini da je pesnikinja, na kraju stiha, strofe ili pesme upotrebila baš tu reč koju je trebala da upotrebi. Ova situacija podseća na fantastično slikarstvo, u kome posmatrač vidi detalj na slici, koja ma koliko deluje futuristički ima detalje koji odgovaraju tom futurizmu. Evo primera koji to objašnjava. “Da, nestajem/pristojno i damski,/dok tamo negde/događaju se/tigrovi.“ (pesma “Nestajanje) Zbog čega baš “tigrovi“? Odgovor na to pitanje je: “A zbog čega baš ne – tigrovi?“. Čitalac, možda čak delimično hipnotisan fantastikom pesme, zaista može pomisliti – “a možda zaista tu, na kraju pesme moraju biti tigrovi.“ Pesnikinja sasvim oslika sve ono što zamisli i ubedi nas da mora biti tako i nikako drukčije.
Najzad, ne po izboru tema, ne po izvesnoj narativnosti u poeziji, već po eleganciji koja se oseća prilikom čitanja ove poezije pesme “U susedstvu kiše“, me donekle podsećaju na pesme Vislave Šimborske. Ta elegancija se ne može naučiti, uvežbati, ona se rađa sa pesnikom i živi unutar njegovog stvaralačkog opusa – kao riba u vodi.
