Ti možeš poslati prezrele mehure,
da pod talasima kuvaju vetrove
i šaku nebeskog svoda rasipati
među iglice borovih šuma,
možeš učiti nemušti jezik,
zanate usamljenih planinskih vračeva
i potocima što kamenjem romore
plaviti plantaže suncokreta.
Ti možeš vihorima menjati pravce,
da ganjaju snegove u sunčane kotline
i sve cvetove orlovih noktiju
braniti od divljih pčela,
možeš silne smetove dina
skupiti u peščane planine
i ubediti kameleone da odrede boju nebu,
a rojeve lastinog repka
uskovitlati u raskošnu krunu,
sve divlje srne da pitomiš,
da ti same pred noge dolaze;
Ti možeš ljude u sela vratiti,
da dimnjaci opet uplaše vukove
i možeš glasom prekinuti ratove,
srcem miriti zavađenu braću,
tešiti uboge i sirotu decu,
poljima pšenice hraniti gladne…
Ti možeš, možeš sve učiniti za mene,
ako pogledaš svet mojim očima.
