Neobičnost je neophodni sastojak lepote
– Šarl Bodler
Pre nekoliko meseci, možda i godinu dana, kupio sam i počeo da čitam verovatno jedini strip bez stripa. Juče sam ga pročitao.
Strip je kratak, albumčić od 28 strana, od kojih su samo 17 zapravo stripovske…doduše, ne baš.
Autor je Dejan Bogojević, mada ne potpuni – „scenario“ je zapravo poezija Dalibora Filipovića Filipa, iako je crtež čisto Bogojevićeva verzija, njegov izum. Tako da je potpuno autorski, a opet nije.
Mislite da je to zbunjujuće? A ne napisah ni reč o samom sastavu stripa.
Gro radova ima kadrove, svi su crno-beli i grafički oštri, sirovi. Najtačnije tumačenje uključuje izraze „geometrijske galerije“, „ugloviti učinci“, „šablonske šare“, „nedefinisani nizovi“. Likovi u stripovima su retki i jedva vidljivi, a slično se može reći i za balončiće sa tekstom – desi se i da se ova dva elementa ne podudare u istom stripu.
Prilično apstraktno, poput izvorne poezije koja služi kao obrazac stripa. Filipovićevi stihovi, barem ovi predstavljeni u „Ukrotu“, su blago novih-starih reči i izraza, koji svojevremeno služe kao izgradnja nove mitologije, priručnik sopstvene psihe i igrarija sa stihovnom formom. „Dušovad“, „Ožeg“, „Potur“, „Omil“ – sve ovo zvuči kao imena nestašnih šumskih i kućnih duhova koji se poigravaju sa ljudima. Što nije nužno netačno reći.
Međutim, Bogojevićevi stripovi, rađeni na ovakvom predlošku, na prvi pogled – i narednih petnaest – ne govori ništa o ovim izrazima, o ovim novostvorenim bićima. Štaviše, ne govori puno toga inače. Ako se i nađe neko lice, čitalac se zapita da li je to bila Bogojevićeva namera ili akutni slučaj pareidolije. Zapita se i da li se uopšte Bogojević bavio stripom.
Što je apsurdno, zato što jeste. Ovo je jedan od dva strip-albuma ovog autora. Drugi se zove „Kako je sve počelo“. Uz to, Bogojević je samoinicijativno pokrenuo i fanzin „Pomamna nozdrva“ u doba kada su fanzini harali napaćenom nam zemljom. U istima je redovno i učestvovao.
Šta onda zaključiti iz niza tabli sa balonima nevezanih ni za šta, odnosno ni za koga, sa naracijom koja nema gde zato što narativa nema? Pa, Bogojević radi ono što i Filipović, a i ostali pesnici pre i posle njega. Naime, on pušta da same table stripa razgovaraju sa čitaocem. Na finoj tromeđi ideja, stranice „Ukrota“ vode monolog, a koliko god monolog bio samotna rabota, publika, i.e. sagovornik/slušalac se podrazumeva, jer je njemu poruka namenjena. Isto i sa priručnicima; na njima tekst ne stoji da čami, već da nekome barem malo olakša neki problem ili približi neku temu koja dolazi iz ličnog iskustva autora i njemu bližnjih i nešto daljih. Samim tim, ovaj vidno alternativni pristup devetoj umetnosti je zapravo interaktivniji nego što se na prvi pogled čini.
Ovaj rad je privukao narod sa svih strana. Umetnike, konceptualne umetnike i slikare poput Gabrijela Savića Ra, Milivoja Kostića i Milice Vergot, književnika mr Srbu Ignjatovića, kao i vrsne ljude od stripa Zorana Stefanovića, Iliju Bakića i Simona Vučkovića. Svi navedeni autori su dali svoj tekstualni doprinos (Kostić „nadvaput“) u odeljku „Percepcije D. B.“. Jer na čitalačku sreću koliko i žalost, ovaj strip ni ne može da se sagleda transparentno, već se samo može stvoriti pretpostavka o istom, samo se naslućivati značaj iza tabli koje govore.
Naposletku, bitan faktoid jeste iskrena ljubav obojice autora „Ukrota“ (ili bolje rečeno „autora“, sa onim pozitivnim navodnicima) prema haiku poeziji. Preciznije, prema lakonskom izrazu kakav zahteva haiku estetika. Sve Filipovićeve pesme su ovde kratke, neopterećene; konsekventno, svi Bogojevićevi stripovi su od jedne table, sa kadrovima tako malim da ih praznina između njih jede.
A valja pomenuti i još jedno odlično likovno rešenje. Neretko se dešava da čak i dva-tri kadra pred prvu rečenicu stripa budu prazna. Nekad i dva-tri poslednja. Ovo nije retka praksa u stripovima, ali ovde ima izvanredno svrsishodnu ulogu, a to je dramska pauza. Da, ovo je ili Filipovićev način spevanja sopstvenih pesama, ili Bogojevićeva pretpostavka istog. Pauze ispred i između kadrova su pauze između strofa – što veći jaz, to naglašenija tišina.
Lingvistički, puno je reči ovde novokomponovano, što ume da bude i dobro i loše. Ergo, valjalo bi završiti tekst sa malo „novogovora“:
Zagled i iščit se sretoše jednog popodna,
Ushit usledi
Razmišlj i premišlj jeziku dadoše slom
Slovu dadoše oživ
Ne bi li strip imao obezbed i preživ.
