Kada sam joj postavila pitanje, šta je za nju muzika? Odgovorila je : „Kada bi se iz mog života izbrisala muzika, on bi bio prazan, bez boje. Muzika – to sam ja!“
Dragi moji imam tu čast da Vam predstavim Dušanu Stefanović.
Dušana je rođena 22.7.1991. godine u Gornjem Milanovcu. Završila je Farmaceutski fakultet u Kragujevcu. Od malena se bavi muzikom. I kaže da je na samom početku nastupala isključivo pred roditeljima, potom na školskim priredbama i domijadama. Trenutno živi i radi u Beogradu.
Kada je muzika ˶zakucala na tvoja vrata?“ Tvoji uzori?
Muzika je deo mojih najranijih sećanja. Oduvek sam maštala da budem ‘pevačica’, svi gosti koji su nas posećivali morali da prođu kroz ulogu publike na mojim koncertima. Kako sam, zahvaljujući svojim roditeljima, odrasla na Ex Yu Rock pesmama, ne čudi što sam se, opredelila baš za gitaru kao instrument, koji nešto kasnije postaje nerazdvojni deo mene i muzike koju stvaram. S obzirom da govorimo o vremenu u kojem je retkost, „žena sa gitarom“, i da su na našim prostorima, to bile Jadranka Stojaković, i Ana Stanić, mogu reći da su upravo one i bile moji uzori, žene čijim stopama bih rado hodila.
Tvoj prvi nastup?
Moj prvi pravi nastup se odigrao u okviru školske priredbe, kada sam otpevala pesmu “Au što je škola zgodna”, duboko verujući u smisao iste. Tadašnji nastavnik muzičke kulture je prepoznao moj talenat i tako je sve i počelo…
Dušana je jedan od učesnika Festivala francuske šansone. Zamolila sam je da nam ispriča nešto više o ovom događaju …
Pošto je moja mama profesor francuskog jezika, zvuci francuskih šansona su ispunjavali naš dom, pa je i ljubav prema francuskom jeziku došla nekako prirodno. Mama se i danas, ponekad naljuti kada kažem za sebe da bolje pevam na francuskom, nego što ga govorim. Pevam ih sa nekom posebnom emocijom… Stoga sam se prvi put na festival Francuske šansone prijavila 2008. godine, sa pesmom Johnny od Vaya Con Dios, jedan od mojih retkih nastupa bez gitare. Još tri puta sam bila učesnik ovog festivala, dvaput prošavši u finale koje se održavalo u Nišu, jednom sa nešto modernijom šansonom, Je ne sais pas, od Joyce Jonathan, a drugi put sa autorskom pesmom „Pružaš mi ruke“ (Tu me donnes les bras), koju je mama za ovu priliku prevela na francuski jezik.
Izuzev Festivala francuske šansone, Dušana je nastupala i na brojnim drugim festivalima u zemlji. Evo kako se pripremala za Festival uličnih svirača…
Nisam bila klasičan ulični svirač, moje muziciranje se svodilo na svirke ispred studentskog doma za prijatelje, porodicu, i slučajne prolaznike, stoga sam rešila da se za ovaj festival propisno pripremim, tako što sam otišla na jedno nesvakidašnje letovanje, i započela karijeru pravog ulicnog svirača na šetalištu u Sutomoru. To je bilo sjajno iskustvo, koje mi je donelo nova poznanstva, puno osmeha, ali i ‘besplatan’ boravak na moru. Nakon toga bila sam spremna za Festival, imala sam svoju malu binu, svoju najverniju publiku, a sada imam jednu divnu uspomenu.
Bilo je tu još par manjih, i većih projekata, i festivala na kojima sam imala čast da nastupim kao ‘’jednočlani bend’’ , kao što su ‘’Buđenje Zemuna ‘’, Unplugged festival, u Srpskom Pub-u u Čačku, kao i projekat Zeleni raspust, u Gornjem Milanovcu, a tu su i nezaboravne svirke u Kragujevačkim lokalima, koje su mi ulepšale poslednju godinu studija.
Sviraš gitaru. Komponuješ i pišeš tekstove za svoju muziku. Bilo bi sasvim logično da ti postavim pitanje, kako je nastala tvoja prva autorska pesma ?
Moja prva prava autorska pesma nastala je sasvim spontano. Iako sam smatrala da nisam stvorena za pisanje pesama, jedna velika inspiracija je to opovrgnula. I „donela“ refren, a zatim i ostatak pesme. Dok je video za autorsku pesmu „ Pružaš mi ruke “ delo moje kume, koja je iz velike ljubavi prema našoj Šumadiji, želela da prikaže najlepše kutke mog rodnog mesta, i na taj način kreirala jednu divnu uspomenu, koja budi najlepše osećaje, kako u meni, tako i u svim posetiocima Vraćevšnice.
Šta te inspiriše ?
Inspiraciju pronalazim u svakodnevnim događajima, susretima. Onim naizgled neprimetnim stvarima koje me okružuju i srce ispunjavaju emocijom, a oči suzama, ponekad od sreće, katkad od tuge…
Šta očekuješ u budućnosti od muzike ?
Trenutno sam, nažalost previše okupirana onim ‘pravim’ poslom farmaceuta, koji iako volim, ipak ne mogu izjednačiti sa muzikom. Ali se nadam da moje ‘profesionalno’ bavljenje muzikom ovde ne prestaje, i da ću ove dve ljubavi uspeti da objedinim, ne zapostavljajući nijednu. Verujem da su preda mnom brojni projekti, festivali, svirke, i što je najvažnije, nezaobilazna okupljanja uz vino i gitaru.
Za kraj šta bi poručila čitaocima ?
Volela bih da poručim nešto što neće zvučati kao kliše. Želim vam da uživate u sadašnjosti, u malim stvarima, jer je to zapravo ono što ulepšava život, i čini ga dužim. Muzika, ljubav, prijateljstvo… To je ono od čega se živi.
Razmislite šta bismo bili bez toga!?!
Ne zaboravite „Jedina stvar čudesnija od muzike je čovek iza nje.
Dušanu možete pratiti na YouTube kanalu: https://www.youtube.com/channel/UCPQv4HvVWCvNMJI1MUs5-oA
Priredila : Helena Himel
