Sve češće te
U sećanju gubim
I sam sebi sve više
Samlji bivam.
Kad bih mogao glavu
Rečju da odrubim
Tada ne bih imao
Gde da te skrivam,
Osim u praznom srcu.
A srca odavno nemam
Nit snage
Da priznam da još
Postojiš.
Hajde pusti krila
Da ti porastu.
Hajde pretvori se
U plavu lastu
I poleti
U beskraj.
Slobodna i svoja.
Hajde,
Nemoj da se bojiš.
Uđi u postelju
Mog nespokoja.
I kao ja
Traj.
Nespokoj
Prethodni tekst
Sledeći tekst
Tode Nikoletić
Ko sam zapravo ja? Pesnik? Sanjar? Putopisac? Snohvatač?
Mali svitac čiji sjaj obasjava one koji vole, one koji rastu do deteta,
One koji imaju krila da lete u bezgranično, i oči da vide beskonačno.
Ili sam možda mornar bez mora, i gusar bez broda. Nešto kao Petar Pan
nasukan u ravnici Panonije. Ko zna!? Verovatno sam kralj bez kraljevstva,
Princ bez mača. Obućar koji popravlja svet. Marioneta čije konce pokreće zvezda. Pastir koji skuplja mirise šume u frulu I pretvara ih u zvuke. Možda sam… Možda sam…
Biće ipak da sam samo obično DETE.