Vozovi noćas ponovo kasne,
ljubavi moja…
Taj koji čekasmo nas dvoje
nikada stići neće.
Prvi sneg zabeleo je pruge.
Za nas je možda poslednji
u čekanju topline s juga…
Pratim te pahuljama snežnim,
dok pisak lokomotive slutim,
iznad svih duga koje smo prošli.
Slažući novi stih
rimujem jauk, led i smeh…,
da može sve u istu pesmu da stane
i otutnji belim kolosekom…
Putnici su odavno otišli
za svojim poslom,
samo mi čekasmo neki tajni
koji nikuda ne polazi
i nikada ne stiže na vreme…
Zakasnili smo ljubavi moja,
u ovom životu;
bez perona, kupea i prtljažnika.
Snujemo lažni put
koji nas više nikuda ne vodi…
Kasno je,
ovog puta neće doći.
Nerandža Kostić : Zakasnili smo
