Nerandža Kostić: Šuma i Nebo

Uvek smo se razlikovali
po boji sveta u očima,
a bili jedno:
Šuma i Nebo.
***
Milo moje
kad te se setim
imam strahovitu potrebu
da nahranim onu pticu ,
koju sam ostavila
u tvojoj trepavici.
Lanad, što žedna mre
kraj tvojih dužica,
da pustim na slobodu…
I one stilovane vrapce
na prostirci od žice ;
da ne žuduju mrvice s praznog stola.
O milo moje ,
moja je potreba
sa usne tvoje da odlepim saće meda,
s tvojih grudi harmoniku radosti.
Iz oka tvog da uberem jedan Maj
u kom su procvetali pogledi…
Milo moje
kako smo zalutali …;
Ja u tvoje oko omagljeno
a ti u šumi prsa prežutelih…