Uvučena u tuđe postave, upitah se:
„Kada ću kući?“
Odnekud, zagollicaše mirisi
toplih zavežljaja buđenja…
Smem li,
mogu li se nadati povratku?
Krdo pastela dušom romori
i dođe mi da glasno produžim
pedalj vremena,
da obmotam klupko imena prolećem.
Voliš li me, kao nekad?
Pitala bih sto puta.
Iz avlija srca,
iz duše grla,
vrisnula bih detinjim smehom;
još jednom da probudim dan;
okupana sunca i bistre potoke luga,
mahovinu mog Poreča, pod dlanom
i penu maslačaka na obrazima.
U mojoj pletenici vriska ljubav,
crvene se radosti i pupi pesma.
Evo,
skidam zimski kaput, odšivam rukave,
još jednom,
golih prsa da te udahnem
kao u dane
kad smo zabrojali lastare.
