Šapućem tiho da noć ne razbudim,
paperjastim krilcima
u ljuljašci mekoj letim
do Meseca viteza belog
da ga zamolim neka sjajno svetli,
samo da mi dragog
znamenjem ne povredi.
Tražim zvezdane kočije
da otputujem i sletim
na drugi kontinent.
Do kraja sveta da odem
samo ne znam
kako da srce svoje podelim
jedan deo da uzmem
a drugi da ostavim TEBI.
Šapućem tiho,a tišina boli
kroz plavo Nebo dok plovim,
zore kap zarumeni Istok
dok curi peščanik za san.
Tražim raketu
koja će me odvesti na Neptun,
da ne molim više kočijaše
ni zvezde Padalice gorde
da me noćom vozaju
od Lune do podstanice,
nek samo njega usnulog paze.
Neka mu šapuću uspavanku setnu
kako je pola srca zaspalo zanavek
a pola kosmologijom raspeto..
Neka mu požele sreću i neka mu prenesu
-Da mu ne bude žao kad se probudi,
da je ON to hteo
i da mu je snovidjenje zapisano večno.
Dorina Costras
Rođena 1965. u Požarevcu, živi u Donjem Milanovcu. Januarsko dete srećnih roditelja i srećna majka, nezaposleni likovni tehničar koji piše poeziju.
,,Rođen si slučajno i život su bacili slučajno pred tvoje oči kao bajku, naučili te da bezbrižno letiš prostranstvima plavim sve do zvezda...al nisu rekli: Jupiter je daleko i Bog i vila…Sreća neobećana, a život tvoj samo jedan!!!”
