Književnica, dobrotvorka i aktivistkinja, Jelena Dimitrijević, nezasluženo je ostala u senci svojih savremenika, poznatih putopisaca među kojima su Ljubomir Nenadović, Isidora Sekulić, Miloš Crnjanski i Rastko Petrović.
U istoriji srpske književnosti smatra se prvom ženom koja je napisala i objavila putopisno prozno delo, 1894. godine, “Pisma iz Niša o haremima“. U doba socijalizma dela Jelene Dimitrijević pala su u zaborav, a interesovanje za ovu autorku obnovljeno je 80-ih godina prošloga veka.
Srpska Sapfo, Jelena Dimitrijević, govorila je da je mnogo zanimljivije lutati ulicama nekog grada i razgovarati sa ljudima, jer se tu sazna sve što se može saznati iz jednog bedekera. Time se vodila pišući svoje putopise.
Pored putopisa, pisala je lirsku poeziju, pripovetke i romane. Pripadala je grupi postrealista, stvarajući krajem 19. i početkom 20. veka. To je činila na poseban način, dočaravajući svetove tako daleke od Srbije i Balkana.
Rođena je u Kruševcu, 1862. godine u trgovačkoj porodici. Osnovnu školu završila je u Aleksincu, rodnom gradu svoje majke Stamenke. Udaje se za potporučnika Jovana Dimitrijevića i nastanjuje se u Nišu. Tu počinje da uči francuski, engleski, ruski i italijanski jezik.
Uskoro mladu Jelenu počinje neopisivo da zanima život turskih žena u Nišu, pa je zahvaljujući pomoći muftije Ibrahim efendije naučila i turski jezik, ali i turske običaje. Zahvaljujući poverenju koje je pridobila interesujući se za život turskih žena, ulazi u hareme i njihov život upoznaje iz jedne druge perspektive.
Od tada se pojačava njeno interesovanje za život muslimanki, zbog kog će putovati u Skoplje, Solun, Carigrad i dalje na istok. Uključuje se u Žensko društvo, kao najmlađi član, 1881. godine. Za vreme Balkanskog rata bila je bolničarka, a kasnije upravni član Kola srpskih sestara.
Jelena Dimitrijević je prva pesnikinja koja je pisala u dijalektu, objavljujući pesmu „Baba Krasa: U moj zeman i sg“, u božićnom broju beogradskog lista Videlo.
Nazivajući ovu pesmu „pripovetkom u stihu“, na duhovit način daje sliku života u Nišu. Dve godine kasnije, 1894., takođe u Nišu, objavljuje prvu zbirku poezije pod nazivom Pesme I (Jelenine pesme). Nakon objavljivanja ove zbirke pesama, nagađalo se da se iza zbirke krije Turkinja odbegla iz harema, što samo govori o tome koliko je verno prikazala život turskih žena u haremu.
Godine 1898, seli se u Beograd gde je četrnaest godina kasnije objavila svoj prvi roman „Nove“ u izdanju Srpske književne zadruge za koji je dobila nagradu.
Roman govori o životu turskih žena u Solunu, u trenutku uoči dubokih društvenih promena. Pokušavajući da ostvare svoje snove, turske žene stradaju između starog i novog, istočnog i zapadnog, tradicionalnog i modernog.
Jelenin muž, Jovan Dimitrijević, gine na frontu 1915. godine, pa Jelena svoj život nastavlja putujući. Počev od Francuske, Španije, Engleske, Amerike, nastavlja svoj put na istok, u Egipat, Palestinu, Siriju, Liban. Obilazi Aleksandriju, Kairo, Memfis, Luksor, Dolinu kraljeva, Svetu zemlju, odlazi na Hristov grob, u Jerusalim, Damask, Bejrut, Haifu itd.
Imala je čast da se sretne sa egipatskom feministkinjom, Hodom Hanem Šaravi-pašom, sa kojom je razgovarala o reformisanju položaja žena u Egiptu. Ovom susretu posvetila je jedno poglavlje u svom putopisu Sedam mora i tri okeana.
Iz Egipta putuje u Bombaj i odseda kod indijske feministkinje Tate, gde je upoznala Tagorea. Svoj put nakon toga nastavlja u Kinu, Japan, na Cejlon. Uživala je u putovanjima jer je jedino tako smatrala da može upoznati ljude, verujući da je celo čovečanstvo jedan rod.
Sva svoja putovanja, Jelena Dimitrijević samostalno je finansirala, jer je i pre ulaska u brak bila materijalno obezbeđena, tako što je najveći deo nasledstva dobila od svog dede po majci, Milojka, aleksinačkog kneza koji je svojevremeno pomagao i Karađorđeve ustanike.
Ime koje je ostalo u senci svojih savremenika
Poslednje dane svoga života provodi u okupiranom Beogradu, i potpuno se povlači u sebe. Narušenog zdravlja dočekala je oslobađanje, ali ubrzo umire, 1945. godine.
Prema sopstvenoj želji sahranjena je u tišini i bez ljudi koji bi joj odali poslednju počast, jer je pogreb bio dva sata ranije nego što je objavljeno u štampi.
Prva žena putopisac, književnica, dobrotvorka i borac za ženska prava ostala je u senci svojih savremenika i gotovo zaboravljena, a sećanje na nju čuvaju dve ulice u Beogradu i Aleksincu. Verujemo da će se to promeniti i da ćemo oživeti sećanje na jednu od najzanimljivijih žena srpske kulture.
Izvor: srbijadanas.com
