DEVOJAČKI BUNAR
Žurnim, ali sigurnim koracima jedna žena je ušla u veliku zgradu debelih betonskih zidova i tamnih prozora. Njeno lepo i ljupko lice beše prekriveno borama. Dokaz da je život nije mazio.
– Uh – mislila je – ne volim što sam opet ovde, ali kažu da tako mora.
Po ulasku, pretresli su je do gole kože, zatim je morala po trinaesti put da popunjava nekakve obrasce prepune besmislenih pitanja. Proverili su joj otiske prstiju, uzeli krv na analizu, pa je poslali na metal detektor. Uporedili su njen rukopis sa rukopisima najtraženijih terorista, a potom je usledio razgovor sa psihijatrom. Trajalo je beskonačno dugo. Najzad, zlurado joj saopštiše da mora kod sebe imati petnaest molbi za prijem i potpis šest svedoka da je to zaista ona. Kada im je pokazala sve to skoro kroz osmeh joj rekoše da je čeka obilazak dvadeset četiri kancelarije. Mirnog lica im je rekla:
– Poštujem pravila ove ustanove.
Došla je do prve sobe na čijim vratima beše natpis NE ULAZITI BEZ POZIVA. U hodniku je dočekao popriličan broj žena različite starosti i izgleda. Odmeriše pridošlicu od glave do pete i počeše da se došaptavaju. U pogledima im se jasno videla mržnja, prezir i gađenje. U stvari, one su zazirale od njenog porekla, prirodne lepote i prošlosti. Svega onoga što one same nisu imale ili su davno izgubile. Da stvar bude žalosnija, neke su joj bile rođake, sa drugima je išla u školu, a neke su je i fizički zlostavljale. Ipak, nije se ni zbunila ni uplašila. Naslonila se detinje na zid i gledala u vrhove svojih iznošenih cipela. Jedna po jedna, „dame“ su prozivane i posle kraćeg zadržavanja unutra, izlazile osmehnute i zadovoljne. U prolazu bi omraženoj dobacile jedno HM i otišle.
Ubrzo je ostala sama. Čekala je i čekala, ali niko je nije prozivao. Posle dosta vremena, vrata se otvoriše i iz kancelarije izađe čovek u tamnom odelu. Njegovo kameno lice i kratka kosa podsetiše je na kakvog robota. Prošao je kraj nje ne primetivši je.
– Gospodine, izvinite, čekam već dugo…
Ne zaustavljajući se, čovek hladno reče:
– Radno vreme je završeno.
– A kada ću ja doći na red? – u glasu joj se nazrela ljutnja.
– Vi? Kako ono beše Vaše ime? Srbija? Dođite za godinu dana pa ćemo videti.
