ZORAN
Kao i svakog jutra Zoran je izašao iz stana zalupivši vrata. Unutra je i dalje odjekivao njegov glas. Oštrim pogledom je sekao jutarnju izmaglicu dok se čvrstim koracima kretao ka autobuskoj stanici. Nemilosrdno je zgnječio puža koji mu se našao na putu što izazva smešak na njegovom kamenom licu. Preslišavao se da li je izdao sva potrebna naređenja ženi za taj dan i u tim mislima stigao na posao.
Tamo ga je dočekao zamenik upravnika i propisno izgrdio zbog učestalog kašnjenja i još učestalijih propusta u radu. Izvinjavao se i pravdao skoro sat vremena. Novi udarac je usledio od saradnice Mire koja i dalje ne prihvata poziv na piće. Tek što se pribrao, pojavio se upravnik radne zajednice i saopštio mu je novu kaznu u vidu odbijanja dvadeset posto od plate. Služba obezbeđenja ga je prijavila za krađu papira i ostalog pribora za rad. Stigao mu je dopis da je odbijen za odlazak na radničke sportske igre. Odbijen mu je i zahtev za povišicu uz upozorenje da ubuduće ne pokušava tako nešto. Kadrovsko mu je saopštilo da nema više pravo na bolovanje i odmor, i ako još jednom izostane sa posla, dobiće otkaz. Upravnik se vratio i sasuo nove grdnje i pretnje. Vidno uplašen, Zoran je samo mucao i šištao. Bio je manji od makovog zrna.
Odradivši po kazni dva sata prekovremenog, krenuo je kući. Poguren, preplitao je nogama teško dišući i tako mamio sažaljive poglede prolaznika.
Tek pred zgradom u kojoj živi, poče polako da se ispravlja. Kada je stigao do mesta gde je jutros usmrtio puža, bio je onaj stari. Nogom je otvorio vrata stana i psujući pozvao ženu…
