PREMIJER
– I? Šta ćete učiniti? – upitaše predstavnici evropske zajednice premijera Srbije.
– Sve što je potrebno da bih dobio vaše pare, ovaj, hoću reći, da moj narod dobije preko potrebnu novčanu pomoć i da konačno bolje živi – reče premijer i dohvati telefon.
– Evo, pred vama ću uraditi ono što ste mislili da je nemoguće. Pozvaću ministra policije i dati mu naređenje koje će vas sigurno obradovati.
Dok je čekao da se veza uspostavi, lice mu se potpuno uozbiljilo. Progovorio je hladnim i odsečnim glasom.
– Halo, gospodine Žižiću, imam za Vas važan i složen zadatak koji se mora munjevito izvršiti. Sve raspoložive ljude da uključite u ispunjavanje istog. Odmah da se uhapse ministar trgovine, bez obzira što mi je brat od strica, i ministar poljoprivrede, iako mi je brat od tetke. Potom da se pohapse svi predsednici upravnih odbora javnih preduzeća bez obzira što će me mrzeti familija sa majčine strane. Mog savetnika prvo istrezniti pa zatvoriti. To što nas je ista majka rodila ne sme da bude kočnica. Mog zamenika takođe zatvoriti, i to u samicu, a on ako će se odreći mene kao oca, nema veze, državni interesi su preči. Dalje, da se uhapsi ministarka energetike, zdravstva i finansija, pa neka mi je sto puta žena. Gde je potrebno, koristiti silu. Oni su krivi što nam loše ide. Imam protiv svih njih neoborive dokaze. Kada i poslednju osobu zatvorite, pridružite im se i Vi dragi taste – završi premijer i oštro odloži telefon.
Evropska delegacija skoro da nije verovala svojim prevodiocima, a samim tim ni svojim ušima. Odmah su izdali nalog da se znatna finansijska sredstva u vidu bespovratnog kredita stave na raspolaganje državi Srbiji, a premijera ovlastiše da raspolaže istim. Čestitaše mu i odoše. Nakon pola sata, premijeru zazvoni telefon. Sa one strane beše ministar policije Žižić.
– Halo zete, bio sam na masaži pa sam isključio ton na telefonu. Šta si hteo?
