ČUDO
Beograd. Mesec jun, dve hiljade četrdeset prve godine. Osvanuo je jedan od retkih sunčanih dana. Skoro svi stanovnici glavnog grada pohrliše u parkove da se prepuste milovanju toliko željenog Sunca.
Na klupi tašmajdanskog parka, sedeo je mladi bračni par držeći u rukama najnovije modele prenosivih računara. Toliko su bili zaneseni igricama da nisu primetili starijeg čoveka kada je seo pored njih.
Tek kada je žena „izgubila život“, podigla je pogled i opazila nepoznatog. Zenice joj se raširiše, a iz usta izlete stravičan vrisak. NJen dragi se trže, pogleda u stranca, zgrabi oba računara, pa ženu i pobegoše glavom bez obzira. Istu stvar učiniše i ostali. Majke su grčevito vukle svoju decu nemajući vremena da podignu mobilne telefone koji su mališanima ispadali iz ruku.
Nastade opšti metež. Jauci, povici, psovke i jurnjava. Za sedam minuta park je bio pust. Jedino ostaše psi lutalice koji su grickali ostavljene telefone i čovek, koji je i dalje mirno sedeo i čitao knjigu.
