KEC
Tek što je Mirko zahuktao svog starog „stojadina“ motor poče da štuca. Navreše mu iz grla teške psovke, ali se setio da mu je troje male dece na zadnjem sedištu pa samo ljuto zareža. Mučenje je trajalo par trenutaka, a onda je motor prestao da štuca, ali i da radi. Uigranim pokretima iskočio je iz vozila i pogurao do prvog slobodnog parking mesta. Uzeo je plastičnu flašu iz gepeka, izveo decu iz automobila i poveo ih ka najbližoj benzinskoj pumpi.
Slučaj je hteo da parkira tačno ispred ulaza zgrade u kojoj se nalazi služba Gradskog centra za socijalni rad. Zaposleni su poštovali zabranu pušenja u službenim prostorijama, pa je nekoliko njih na čelu sa upravnikom izašlo ispred zgrade da povuku koji dim. Opkoliše Mirkovu krntiju čudeći se kako je „ovo“ i dalje u voznom stanju žaleći nesrećnika koji vozi takav krš. Nije prošlo mnogo, a taj nesrećnik se pojavio. Deca bila nemirna, a flaša bez zatvarača pa su svo četvoro bili isprskani benzinom. Oštar miris prenu „socijalce“ koji odmah pogasiše cigarete. Zbunjeno su posmatrali četvorku kako im prilazi i staje pred njih. Uzdahnuvši, Mirko reče:
– Stigli smo do kraja puta. Budite mirni i sve će brzo biti gotovo – pa poče da pretura po džepovima tražeći ključ automobila.
Tokom pretresa, ispade mu upaljač što je nagnalo upravnika da reaguje brzinom svetlosti. Zgrabio je Mirka za ruku, upaljač šutnuo u stranu i rekao:
– Gospodine nemojte molim Vas. Zar je dotle došlo? Hajdemo gore, sigurno ćemo naći neko rešenje.
Pribraše se i ostali pa uzeše dečicu za ruke i povedoše unutra. Mirku naravno ništa nije bilo jasno, ali je zbog znatiželje poslušao čoveka i uđoše u zgradu.
Pola sata kasnije, bili su pored svog „keca“. Deca su škljocala tek dobijenim olovkama, a njihov tata izvadi mobilni telefon i pozva ženu:
– Halo, Zoro! Spremi nam lep ručak! Danas slavimo! Nećeš verovati! Upisao sam klince u vrtić, a ti si dobila posao.
