PRIZNATI PISAC
Oko dvadeset dva časa u policijsku stanicu Stari grad, utrčao je jedan mladić prebledeo i potpuno mokar.
– Upomoć! Izgoreće! Pomozite!
Dežurni policajac Kostić skoči sa stolice.
– Ko gori momak? Primiri se malo. Gde gori i ko gori?
Brišući suze i znoj, mladić prostenja:
– Gori moje životno delo.
Kostić podiže obrve.
– Živ… šta? Ko gori čoveče?! Saberi se i reci o čemu se radi!
Mladić se onesvesti i pade na Kostića. Ovaj (živ čovek) opsova pa ga spusti polako na pod i okrenu na bok. Tada se iz radio stanice začu kako se upućuje vatrogasna ekipa na Dorćol.
– Auh, pa njemu gori stan! – uzviknu kapetan Milićević.
Pola sata kasnije, osvešćen i blago smiren, momak je davao izjavu.
– Ime mi je Predrag Zelenbaba. Imam trideset tri godine i živim na Dorćolu, Visokog Stevana sedamnaest. Vraćao sam se sa predivne književne večeri gospodine. Kada sam došao do zgrade videh gust crn dim kako se vijori kao zastava smrti sa mog prozora praćena oštrim jezicima ljutog plamena koji je odavao utisak da u njemu ima života i koji…
– Dosta! – dreknu Kostić – Dečko nije ovo pismeni zadatak srpskog jezika već daješ izjavu policiji. Hoću kratko i jasno – pa mu pripreti prstom.
– Izvinite ja sam pisac pa sam se zaneo. Dakle, došavši do zgrade u kojoj stanujem, video sam dim sa svog prozora.
– Sumnjaš li na koga? Imaš li neprijatelje?
– Nemam. Ne znam kako se to desilo, ali znam da je sve izgubljeno. Nema ga više. Izgoreo je.
Kostić opet poskoči.
– Koga nema? Ko je izgoreo?! Kapetane! Neko je ipak bio u stanu! Govori čoveče koga nema više?
Zajecavši, nesrećni mladić odgovori:
– Mog celokupnog stvaralaštva gospodine.
Policajac ne izdrža pa mu zalepi desnicu za obraz.
Kada je svanulo, svi jutarnji programi su doneli vest da je piscu Zelenbabi izgoreo stan i u njemu sva njegova dela. Popodne, a i narednih dana bio je gost televizijskih emisija gde je potanko pričao o nemilom događaju i izgubljenim rukopisima. Stotine pesama, priča, četiri romana, prevodi španskih klasika, hiljade aforizama, nebrojeni eseji i scenario za film. Nije sputavao suze kada je govorio o konkursima na koje je trebalo da pošalje svoje radove. Na pitanje voditelja zašto nešto od toga ponovo ne napiše, jer sigurno mu je u sećanju, odgovarao bi kako to ne bi imalo smisla.
– Znate, u svaku napisanu reč ja sam utkao delić sebe i ne bih mogao to nanovo da radim. Prihvatiću ovo kao pečat sudbine. Da je htela da osvajam nagrade, ne bi mi zapalila stan. Možda je ovo kazna iz nekog ranijeg života. Čitav moj dvodecenijski rad je pretvoren u pepeo. Evo, javno se zaklinjem da nikada više neću ni slovo napisati. Gotovo je.
Ubrzo, mnoga književna društva ga proglasiše za svog počasnog člana. Nije se mogao desiti konkurs, a da on nije u žiriju. Držao je predavanja i od svega toga lepo živeo. Njegova dela su posthumno nagrađena. Svi su znali ko je Predrag Zelenbaba, ali nisu znali šta je pisao, niti se usuđivali da pitaju, jer su poštovali njegovu odluku i zakletvu.
Kad god bi ga video na televizijskom ekranu ili u novinama, policajcu Kostiću bi se javilo pitanje: zašto je pisac trčao do stanice koja nije blizu njegove zgrade kada je kod sebe imao mobilni telefon. I mogao se zakleti da se one noći Zelenbaba osećao na benzin…
