ONA
Predsednik srpske vlade je pozvao ministra policije Lakića na hitan sastanak. Pošto do sada nije čuo premijera tako besnog i pomahnitalog, ministar je sa sobom, zlu ne trebalo, poveo svog zamenika i načelnika policije. Ipak, kod šefa je ušao sam ostavljajući svoje pratioce ispred, uz napomenu da budu u pripravnosti (za svaki slučaj). Ovi odmah prilepiše po uvo na vrata kabineta.Čim ga je premijer ugledao, počeo je da viče:
– Dosta je bilo ovako! Ne mogu da dišem od nje! Stalno mi je za vratom! Šta god da počnem da radim, ona se javi ili me neko podseti na nju. Krenem na televiziju da im odnesem programsku šemu, kad eto ti nje. Pozovem na hitan sastanak glavne urednike novina, a oni, odmah s vrata gurnu mi je u lice. Neumorna je! Donesem nov zakon, ona kaže da ne valja. Ako i uspem da je pritegnem ovde, ona se pojavi tamo. Izludeću! Vidi kako se tresem! Pritisak mi skače, ne spavam, ne jedem… ona je zlo!
Ministar Lakić nije mogao da prepozna svog šefa. Proguta knedlu pa tiho upita:
– Mislite li na svoju ženu?
Premijer poskoči i dreknu:
– Ma ona je sređena čoveče, zar si već zaboravio?! Ova je mnogo gora! Kažu da je neuništiva. Žale mi se ministri, direktori, savetnici… Ne mogu ljudi da rade od nje. U sve se meša. Okuplja štrajkače i huška ih protiv mene. Potpalila i ove studente. Zamisli, traže prava! Očajan sam. Moraš hitno da smisliš neku mućku i izdaš nalog za njeno hapšenje. Da se zna ko je ovde gazda! Bude li ti potrebna pomoć vojske, samo mi javi. Ako mi je ne skloniš sa grbače moraću da napustim zemlju.
Laki izvadi blokče i olovku da zapiše podatke pa poltronski samouvereno reče:
– Ne brinite šefe, sredićemo je koja god da je.
Premijer duboko udahnu i priđe mu sasvim blizu jer je već ostao bez glasa pa prošapta naredbu. Lakijevi ljudi ne uspeše da čuju tu poslednju rečenicu pa ga nestrpljivo iščekivaše. Ovaj se pojavi posle par minuta potpuno bled i obliven znojem.
– Laki šta bi? Koja je ta rospija što smeta našem šefu? – graknuše uglas.
Laki obrisa čelo i prostenja:
– Sloboda…
