Pitera Parkera je ujeo radioaktivni pauk. Brus Vejn je parama i silom volje stvorio alter-ego. Klark Kent svoju snagu, koju krije, crpi od žutih sunčevih zrakova. Toni Stark je parama i silom ega stvorio alter-voljenu ličnost. Al Simons je prodao dušu đavolu. Saitama je radio sto sklekova, sto čučnjeva, sto trbušnjaka i trčao deset kilometara dnevno, jeo tri obroka na dan i pustio klimatske uslove da teku svojim tokom bez olakšica. Puno je superjunačkih priča koje pokušavaju da objasne poreklo moći glavnih junaka. Naravno da će balkanski superhumanoidi da imaju slične priče, ali samo će jedan da u sklopu svoje jede ajvar.
Makedonci, barem oni stripovski, imaju tonu heroja, junaka i protagonista. Kučence zvano Petko Brzotrčovski, te Super Toše (da, pokojni Toše Proeski kao superjunak), Poluvilovnjački paladin, Demon Seed, Captain GR8, Jovan Falča, Opti Mist…lista raste li raste. Al’da se ne lažemo, oni nisu Ajvarmen. Čovek čija kreacija vuče poreklo kasnih godina prve decenije ovog milenijuma, koji je nastao onako spontano kako samo najbolji junaci nastaju. A ko je naš i vaš Ajvarlija? Pa, civilno ime mu je Darko, student je, voli ajvar i Ligu šampiona. I ima debelog ortaka Tometa. A kako postaje junak miliona? Prosto – tako što vanzemaljski tečni materijal trinitrijum iz vozila jednog svemirca – kasnijeg negativca Zloćka – upadne u unapred pripremljeni ajvar kojeg Darko konzumira. Onda udari muka našu mukicu, te slučajno saznaje da može da leti, te sebi sašije kostim i presto! Ubermenč.
Odmah da se razumemo, Ajvarmen je nastao delimično kao parodija na klasične heroje. Naglasak je na ovom „delimično“, zato što je pravi cilj bio napraviti junaka koji bi bio pravi makedonski brend. Igor Jovčevski i Davor Dramićanin, dvojac iza kreacije lika, su razglabali o imenima i konceptima i došli do toga da Ajvoš ne bude „najjači“ ili „najpoznatiji“ junak (to mesto su, u istom fiktivnom univerzumu, prosledili uberjunačini Makedonu), ali da predstavlja domaće na najskromniji mogući način. A taj način su papričice. Da, ima ih okačene i za plašt. Te je Ajvarko maltene „everyman“ sopstvene priče.
Ali „everyman“ sa interesantnim posrednim likovima. Njegov ortak, Tome? Postaje zlikovac Tomaton. Povremeno Tomaton truje ajvare paradajzem. Naravno, Ajvarčina ga poražava, ali pravi zlikovci ne ostaju dole zauvek. Zloćko je drugi primer. Pravi mozak iza cele operacije, ovaj svemirski gospodar rata (tačnije slučajni turista; pročitati strip radi kapiranja reference) ne preza da potegne svaki potez da dominira svetom…ili barem doskoči Ajverigudu. Koji nije bez prijatelja i saradnika. Jedan od najinteresantnijih mu je rival Roštiljač, leskovački superjunak sa vrlo jasnim setom osobina. A tu se negde, barem u jednoj epizodi, mota i najvoljeniji južnomoravski heroj Ekstra Gedža, doduše ne toliko aktivno. Doduše, od lokalaca, tu je bradati i izvajani Makedon, jasna aluzija na Aleksandra Velikog, kao i njegove kolege Mauntboj, Bomb-Bina, Ognjenka i Magneton. A ako je verovati stripu, ima još nebrojeno puno heroja o kojima će tek biti neke reči.
Mada niko od navedenih heroja, prijatelja i neprijatelja nisu ono što svuda prati Ajvarazbijača. Ne, prati ga pretežno maler. Isto kao Kamiđou Touma iz serije laganih romana „Određena naučna Indeks“, i Darko prati od perpetualne „zle sreće“. Cepa protivnike i žuri na predavanja – kad ono subota. Jurne na Tomatona – ispraši ga samo tako. Jurne sa spremnim planom na Zloćka – ovaj mu predvidi plan. Prvi susret sa Roštiljačem – tuča. Ovog momka baš, ono, ’oće. Ali nije bez svojih trijumfalnih trenutaka. Prva pobeda nad Tomatonom mu je dala blago lokalno priznanje. Pobeda u trci za večni cvet mu je donela šansu za besmrtnost – iako se i ova skončala malerom. Uz to, ne može se ne primetiti njegova harizma, koja automatski privlači sve saradnike pri njemu…sem Roštiljača u početku.
Valja pogledati i ekipu iza albuma. Gro istog piše Davor Dramićanin, a najmarkantnije epizode su crtačko delo Igora Jovčevskog. Tu se motaju i Tanja Vukobrat, Nikola Temkov, Risto Manasiev, Smile Cvetanovski, Dragan Bulajić, Zdravko Girov, Damjan Mihailov i Mihajlo Dimitrovski The Mičo. Svako je doprineo malo svog šmeka u strip – Girov sa njegovom superherojskom dinamikom pokreta, Manasiev sa manga pristupom, Temnik sa nešto klasičnijim prilaskom, The Mičo karikaturalno kako valja i trebuje, Mihailov sa prisutnim i primetnim minimalizmom, pravom ekonomijom izraza. Ali je neprevaziđen crtež Jovčevskog. Veza Jovčevskog i Ajvarmena je slična vezi Dilana Doga i Anđela Stana – jednostavno je sve kako treba kada njegova ruka crta njegovog junaka. Zato je i najveći broj ilustracija – propratnih, ne fanart – koje pripadaju njemu, i zato je neretko autor prva asocijacija na delo, i obratno.
A kad smo kod fanarta, ima ga boga-im i za izvoz! Pored nekih od glavnih autora, kao što su The Mičo, Girov, Mihailov i Manasiev, tu su i poklon-crteži od Milana Jovanovića, Saše Arsenića i Srđana Nikolića Peke (svi iz Srbije) i Filipa Andronika (Bosna i Hercegovina), a ima i jednog rada kome je autor nepoznat. U svakom od ovih ilustracija ima iskrene, skromne ljubavi prema Ajvarmenu, i za album ovog kvaliteta ljubav je i više nego zaslužena.
Ultimativni uspeh albuma „Ajvarmen“ je upravo ovo navedeno u poslednjem pasusu. Nije čudno što ima Leskovčana i Nišlija koji su na ovaj ili onaj način prisutni. Nije čudno što u sebi ovaj vidno makedonski produkt nosi internacionalno ordenje kvaliteta. U maniru „Ekstra Gedže“, „Postelje od gloga“, „Vekovnika“ i „Beskrvnih“, nastao je od prave kombinacije zezanja, entuzijazma, rada, saradnje, prijateljstava, ljubavi i želje za napretkom. Naravno, mogu deca i dalje da vole Spajdermena, Betmena, Spouna, Helboja i ostale kostimirane junake, i trebalo bi, simpatični su. Ali ovakvi, lokalni junaci, oni zavređuju pažnju zato što uspevaju na mnogo više polja. Uspevaju da na pravi način dotaknu tradiciju jedne zemlje, da budu dovoljno samosvesni da se našale na svoj račun, kao i da nadahnu novitete i upere progres u pravcu uspeha. Prema tome, Ajvarmen nije najjači, ali je, ipak, najjači.
