Glumac Nenad Jezdić autentičan je po svojim brojnim ulogama, ali i po tome što je jedan od retkih mladih ljudi koji su odlučili da pobegnu iz prestonice. Jezdić se vratio rodnom valjevskom kraju i tamo, na selu, živi sa svojom ženom i četvoro dece, proizvodi svoju rakiju, obrađuje zemlju i uživa u svom radu.
U svojim intervjuima često govori o iskustvu života na selu, ali i o problemima današnjice, natalitetu, braku, porodici, srpskim muškarcima i srpskim ženama. Iskreno i otvoreno, iz svoje perspektive dao je “ključ” za rešenje mnogih problema današnjice.
“Ne vidim ništa ružno u tome što ljudi hoće da se inspirišu prirodom i selom. Mi i jesmo narod koji je poreklom sa sela. Use*avam se u gaće kad u nekom društvu neko kaže: “Moji su stari Beograđani.” Prema popisu stanovništva, i to ne tako davnom, stanovnici Beograda su bili Turci, Cincari i Jevreji. (Smeh) I po jedna ili dve srpske porodice. Znaš? To je priča o “staroj beogradskoj porodici”. Svi koji smo sad ovde došli smo iz ruralnih krajeva i ne možemo da potisnemo taj zapis iz sebe. Ja, očigledno, nisam mogao da ga potisnem, iako nisam odrastao na tom selu. Ja sam Tešnjarac, je*ote, iz Valjeva! Rođen na Tešnjaru, ono, stara čaršija, i tu je, kako bih ti rek’o, grad, varoš, nije to bilo urbano mesto, ali na to selo nikad ranije nisam želeo da odem. Samo mi se u jednom trenutku, jedne zime, otvorio novi svet, kada je navejalo tu noć i kad je puklo nebo ujutru, i kad je sunce ugrejalo, a bilo minus 11, pala je odluka.”
Za probleme porodice i nataliteta Jezdić vidi ovakvo rešenje:
“Mi moramo da se vratimo Bogu, ali tako što će se najpre vratiti muž ženi, a žena mužu. Ja sad razmišljam gde je problem s natalitetom. Nisu više muškarci ko što su bili, brate moj. Žena mora da oseti sigurnost u muškarcu da bi se upustila u to iskušenje i taj podvig koji se zove brak i porodica. Zato se ja nekad, kad me ovako zagrebeš, istinski svedem samo na tri stvari protiv kojih moramo da se borimo – moramo da se borimo za natalitet i da iskorenimo neprosvećenost i lenjost. To su elementarne stvari koje moramo da odnegujemo.
Mi moramo da se prvo vratimo natalitetu. A analogija vraćanja natalitetu je povratak zemlji. Ovu zemlju neće za petnaest-dvadeset godina imati ko da obrađuje. Sela umiru! Mi se kao narod ne rađamo. To kad kažem “mi”, ne mislim samo na Srbe, niti želim da srbujem, nego na ljude koji će biti inspirisani pravim životom u pravom okruženju. A oduvek je seljak branio zemlju, ali i branio grad i grejao grad. Uvek je ratovao za svoju zemlju. Čovek mora da pođe od sebe, da sam od sebe širi ljubav. Samo svojim primerom davati primer. Samo svojim primerom baviti se natalitetom ove zemlje.”
“Supružništvo, porodica, to je najuzbudljivije što čovek može da živi danas. Treba hteti, treba smeti. Meni je Bog dao. Jedino što će ovaj narod spasiti i što je iskonski i istinski opstanak ovog naroda, to je rađanje dece, a mi smo se toga odrekli. Mi više ne da ne živimo u saglasju s tim nego smo otišli potpuno u aut. Moja supruga i ja, koliko smo mogli, to je četvoro… nije moglo više. I svaka kuća mora da ima troje dece da bi ostalo ovo što je naša otadžbina. Znaš li šta je žena čoveče? Žene su svet produžile. Žene svet stvaraju. Nema veće radosti za ženu nego materinstvo, to ti tvrdim. I žena mora da rađa.
Naravno, da ne bude da kritikujem žene… Muškarci više nisu muškarci. Oni su prestali da budu vitezi. Kaže Njegoš: “Muž je branič žene i đeteta, narod branič crkve i plemena”… E, a muževi više nisu braniči ni žene ni đeteta… muževi su zavoleli skupe igračke, i lagodan život, lak život… nismo ni mi muškarci što smo bili. Ja želim svakoj ženi od srca da nađe svog princa. Pritom neće on biti stvarno princ, neće on ni konja imati, ni sablju, ni krunu, ali on mora biti njen princ, da bi onda oni zajedno izrodili male prinčeve. On nju mora držati kao malo vode na dlanu, on mora biti njen.”
Blic Puls
