Ona ne nosi lice od porcelana
Kada korača mostovima.
Ako požuri da stigne autobus broj 26
Pretvoriće je cipele prolaznika
U mozaik koji će se jeftino prodati
Izgubljenim siluetama u frakovima
Ili nesrećnim lutkama u izlozima.
U hladnom, jednosobnom stanu
Skupljaće se nedeljom
Da vide kako njen crni mačak
Šapama slika tužne portrete.
Reći će neko:
– Bila je obična lopta sa trouglom na vratu.
Tada, tužno će portir klavir
Zasvirati na petom spratu
I neko će časovnik vratiti
Dvanaest sati unazad. Tačno onoliko
Koliko treba nedelji da postane subota
I sitnim komadima stakla da se sastave
U onaj stari prozor koji gleda na ulicu
Polomljenih, drvenih marioneta
Na kojoj se osmesi drže za ruke
Kao da ovo nije tragičan dan
Za prazan papir, čežnju bez poleta
Beskrajne linije dlana
I svaki u našem Monmartru
Nedosanjan san.
Bosonogi harmonikaši
Nikada neće priznati radoznalima
Da nije nosila lice od porcelana
Dok je koračala mostovima.
