VRSTE
Koncept i koreografija: Jovana Rakić
Dramaturgija: Marko Pejović
Stvaranje i izvođenje: Jana Milenković, Mina Kontić, Nataša Šmelc, Tamara Pjević
Svetlo: Marko Milinković
Muzika: BCH
MI, LICA KOLEKTIVNE JEDNINE
Ako se rukovodimo idejom da je u umetnosti igre, pokret isto što i reč i da one duboko lične postaju univerzalne kada u njih poverujemo, onda su „Vrste“ antipod nedorečenosti. Svaka upotreba sopstvenog glasa u cilju dokazivanja opšte istine, rizik je sama po sebi. Ne zbog neshvaćenosti ili dovođenja u vezu sa apsurdom, koliko zbog osude hrabrosti, ako se uopšte i sećamo šta ona predstavlja u sistemu bez sistema i gde joj je zapravo mesto. Četiri umetnice u predstavi „Vrste“ govore jasno. Vođene snažnom idejom, iako u delimično zadatim okvirima, one dosledno negiraju postojanje granica i isključivosti, kako umetničkih, tako i onih generacijskih. Svrsishodno manipulišu doživljajima prusutnosti i odsutnosti. Na autobiografskom performativnom nivou, one su sinonim svih ličnih zamenica. Simbol su večitog kretanja, sklone psiho-fizičkim metamorfozama koje ih naizgled čine otpornijim na svakodnevne neminovnosti i odluke sa kojima se suočavaju kroz niz društvenih uloga.
Okupljene u projektu, koji za cilj ima afirmaciju njihovih stvaralačkih kvaliteta, imaju mogućnost, ali i privilegiju da oblikuju i kombinuju slobodnu volju i kinestetičke interpretacije. Sasvim prirodno, na površinu isplivava pitanje lične i kolektivne slobode, ali nesumnjivo i pitanje ličnog i koletivnog na svim nivoima. U trenutku kada se oni izjednače, postaje jasno da se u kontekstu društva i vremena, čovek nalazi u beznađu i pribegavanje mehanizmima, deluje kao zdravorazumski potez. Komični momenti ne prelaze u karikiranje koje se graniči sa neukusom. Balans između životnih i scenskih podvojenosti u predstavi ni u jednom trenutku ne ostavlja prostor za neozbiljno shvatanje osnovne namere autora, odnosno koautora predstave. U šezdeset minuta, krajnje razumljivim tokom i nepretenciozno, predstava poentira.
Ne boluje od nedovršenosti, agresivnosti i jeftinog politiziranja. Odiše bliskošću izvođača koji se nadopunjuju, razumeju i ozbiljno nadrastaju ono što se često da okarakterisati sintagmom “odrađivanje posla”. U zadivljujućem sinkretičkom naumu da spoje larpurlartističke principe i ukažu na nužnost apsolutne socijalne budnosti, “Vrste” uspevaju da se i žanrovski izdvoje kao posebnost, dokazujući još jednom da svi mi odlično razumemo i osećamo, kako reč, tako i pokret, koji nisu ništa drugo do forme suštine.
Nemanja Dragaš
