Jutros smo zaboravili sve osim doručka
Prskanih jabuka, vilinog konjica i lavande
Nekih ruku nežnih, za nas posle gladi
Za druge, nakon ispijanja prezira
Koji je ništa manje nego kiša
Jednog trena koji je umro po rođenju.
Citiramo Rilkea, razmazanog ruža
Mi oduvek pusti, ulice oduvek natopljene
Prekrečeni grafiti malih sanjara
Bestidno uvučeni u kolo decenija
Živimo kao što volimo greh
Ne razlikujući dane od snova
Niti grubosti od prosutih reči.
Dalje od svih ljudi lepih kapaka
Menjamo prave za krive linije
Izvlačimo galaksije iz bušnog džepa
Mrvimo se, aplauzi nas vrte u krug
I svet je samo zrno, a mi zauvek gladni
Jer nikako nije moglo biti drugačije.
