Kretala se kao samotvorna silueta
Peščanog sata
Ofelija ovog doba u crvenim starkama
I fenjerima u oba oka.
Pričala je o Stanislavskom.
Pričala je o Virdžiniji Vulf.
Kroz debela sočiva naočari
U zeleno ruho ogrnute zenice,
Crtale su nebodere i ulice.
Na dlanu,
Kanom nacrtan voz
Kretao se od vrha kažiprsta
Preko linije života i drugih, kraćih.
Kiša je padala tog dana u Beogradu.
Tramvaji su se ljuljali bulevarima.
Slušale su se stare radio stanice.
Vetar je raznosio lišće i papire.
Ona je i dalje neprestano govorila
O Brehtu, Šekspiru…Sonetima.
Pisala je na zamagljenom
Prozoru dvanaestice,
nešto o pticama
I avionima.
Lepša od njenog glasa
Bila je samo kap kiše
Na njenom licu
I možda,
Ali samo možda,
Jedna pesma na radiju Beograd Dva.
N.D.
