„Ljubazni leševi“ jesu: jedan od retkih srpskih stripova 21. veka koji je zavredio em drugo, em treće dopunjeno izdanje; prva srpska grafička novela sa alternativnom estetikom koja je zavredila pozitivne kritike književnika; postmodernistička proza kakva je ovim prostorima trebala (u smislu da je daleko od prosečne i da odudara); krunsko dostignuće scenariste Zorana Penevskog i crtača Ivice Stevanovića. O njoj se pisalo, pričalo i čitalo, i pisaće, pričaće i čitaće se još. Trenutno je (pisana) reč o jednom drugom delu koje je Stevanović umetnički „nametnuo“ svetu.
I ne, nije u pitanju „Katil“, iako je i to vredno posedovati – najkvalitetnije od Stevana Sremca sa primesama Branislava Miltojevića i dotičnog crtača.
I ne, nisu u pitanju „Gnusno-spodobni slučajevi ili udesi“, iako je i to svakako delo koje mora da se poseduje – kratki stripovi i ilustracije, haiku estetika (štono bi rekli na „Strip Vestima“), kvalitetna izrada…
I ne, nije u pitanju „Leksikon likovnih legija“, Stevanovićev master rad, ili tačnije bestijarijum rađen nanovo u saradnji s Penevskim koji je kuriozitet sam po sebi.
I ne, nije čak ni „Anatomija neba“, u originalu „L’Anatomie du ciel“, koji je na francuskom tržištu na literarnom salonu POLAR&CO nominovan za najbolji strip sada deceniju davne 2006-te godine u pitanju.
I ne, nije povrh svega toga čak u pitanju ni serija knjiga „Prognana bića“ o slovenskoj i srpskoj mitologiji, koja su pobrala masu nagrada i priznanja na domaćim književnim festivalima.
Ne, ovde je reč o jednoj igrariji, o jednom prijatnom izletu u eksperimentisanje sa stripom, ilustracijom, bestijarijumom, aforizmima, vicevima, šta god vam drago bilo. To su „Izgubljeni slučajevi“.
A izgubljeni slučajevi su sve i svašta, a opet ništa. Tek deset stripova unutar ove knjižice imaju više od jednog kadra. Sve resto su monokadrovi, cele strane sa balončićima sa tekstom. A da se baš nazovu karikature ne mogu, jer nikada ne karikiraju nešto direktno ili…ma, jednostavno nisu u domenu karikature u globalu. Biće karakondžule?
No, hajd’ na tehnikalije. Tvrd povez, kvalitetan papir, a unutra ono što se od Stevanovića očekivati može – kvalitetan, neverovatno naočit stil kakav se, paradoksalno, može naći i u stripovima za odrasle i u slikovnicama za decu (radio je i radi oba). Jedno njegovo stvorenje može da bude mešavina mačke, lemura, svinjčeta, Mikija Mausa, Gobi pustinje i prosutog čaja. Oduvek je voleo igrarije sa formom, te ga, poput Gajića i Stanića na primer, ne sputava ni korišćenje kineske hemijske olovke ili jeVtinog markera za stvaranje. Krajnji ishod je bitan.
A ovaj krajnji ishod je podeljen (doduše, ne baš adekvatno; jedna od retkih mana „Izgubljenih slučajeva“) na tematske celine. Prva nema ime i skupina je interesantnih aspekata i ideja, a sadrži najviše onoga što bi moglo da se nazove „pravim stripom“, sa sve početkom, trajanjem i krajem, uz koji minorni zaplet. U sklopu ovog dela je i uvodni tekst, pisan u duhu same knjižice, na čitalačko beskrajno zadovoljstvo.
„Skečbuk slučajevi“, druga celina, su pak mnogo homogeniji, a opet sa puno raznolikosti. Takođe sadrže jedan tekst – onaj o Fraksonu – ali su u biti skice rađene različitim tehnikama i tehničkim manama. Ovde vlada prava eksplozija ideja i koncepata, svaki od njih je tizer u malom za nešto zanimljivije, ali nešto što nećemo videti razvijeno. Međutim, ovo je dobro, pošto bi se onda ugasila njihova primarna svrha, ta da budu udarne, male i snošajstvenotačne.
„Od slučaja do slučaja“ je najjači deo. Uz dva teksta – jedan omanji o bombardovanju Jugoslavije, drugi o Bonelijevim junacima – ovde se nalaze izvanredno izazovni stripovski ogledi Stevanovića. Poput Maje Veselinović, autor se bacio na „položene“ stripove, gde se jedan vodoravno prostire preko dve strane umesto uspravno. Razlika je u tome što su kod Veselinović ti stripovi puni kadrova. Ovde je na obe strane jedna cela slika. I takvih je osam, ni manje ni više! Naravno, njih nekolicina na kraju imaju pomalo (više) političku notu, par njih ima bajkovite korene, a par ismejava svakodnevne delove naše pop-(ne)kulture, poput marketinga i superherojskih stripova. Da, u sklopu stripa ismevanje stripa. Ni pet ni šest!
Verovatno autoru najdraži deo (ova izjava je nesigurna; autor stripa nije pitan za mišljenje) jeste odeljak „Gostujući slučajevi“, gde opet imamo tri pododeljka. Prvi su stripovane saradnje Stevanovića sa tri velikana domaćeg spisateljstva i ljubitelja stripa uopšte. Zoran Penevski Pene je tu, stalni Stevanovićev saradnik, te Dejan Ognjanović Ghoul, „doktor na horor“ i stručni poznavalac svega stravičnog i užasnog, i Marko Šelić Marčelo – curama poznat kao onaj Paraćinac reper koga valja smuvati, stripomanima poznat kao onaj Paraćinac pisac koji ima podeblje znanje o devetoj umetnosti. Drugi pododeljak jeste poezija. Da, poezija. Usred strip-albuma. Jeste, samo su tri pesme u pitanju, ali i to je nešto. Treći pododeljak su opet (za „Slučajeve“) tipični stripovi koji skončavaju jednim ozelenjenim „plakatom“.
„Izvod iz kriptozoološkog tajnog zbornika“ je onaj bestijarijumski deo stripa, samo u mnogo, mnogo labavijem maniru odrađen. Nešto kao „Ne znam šta mi bi (pundravci, neizdrž i drugi andraci)“ Aleksandra Milajića – sa briljantnim ilustracijama Bojane Dimitrovski – samo za malo oštriju publiku, onakvu kojima Dejv Mekin i Hideši Hino dođu lakša literatura. Sve ono što se moglo videti u prethodnih devedeset i kusur strana, ovde stoji sa kratkom enciklopedijskom definicijom. I naravno, par interesantnih detalja koje valja ostaviti tajnovitim ne bi li se čitalac ovog teksta založio da kupi ovo delo i sam otkrije koji su.
„Stranica-zahvalnica“ zatvara ovaj strip, i na njoj se autor zahvaljuje ljudima. Krasno.
No, antiklimaktički kraj po strani, „Izgubljeni slučajevi“ vrede da se nađu, da potpisnik ovih redova adaptira bolno očiglednu krilaticu. Štaviše, mogle bi čak i da budu odličan uvod u stvaralaštvo Stevanovića, preludijum pred ozbiljnija štiva poput „Ljubaznih leševa“ ili „Leksikona likovnih legija“. Ima dovoljno zrelog humora za odrasle, dovoljno šljaša za decu, kao i dovoljno udarca da se starije osobe unerede. A u kratkotrajnoj tradiciji adaptiranja izlizanih krilatica, evo još jedne – nemojte slučajno da ste izgubili ovaj strip!
