Progovoriću na lakat, a da ne bih ružnim mislima skrnavila sutrašnji blagi dan, staviću sada na ovaj „papir“ ono što mi je danas na duši. Neka ostane da je reagovao… bar neko, bar nekoliko ljudi… bar neki. A možda posle uradimo još nešto… nešto što će možda pokrenuti sve nas, promeniti ponašanja, stavove, shvatanja… praksu.
Dan mi je počeo vrlo benignim „slučajem“.
Taman sam stavila u kese voće i povrće koje mi je trebalo i uputila se ka vagi, kad sam se setila da sam zaboravila na šargarepu. Priđem polupraznom džakčiću sa šargarepama i počnem da ih vadim u ruku da ne bih sad išla po kesu i vraćala se, a ionako ih je bilo samo malo na dnu i ne bih ni uzela mnogo. Još nisam izvadila ni tri-četiri komada, prilazi „gospodin“ malo mlađi od mog oca, uzima onaj poluprazni džakčić meni ispred… ruku, stavlja ga preko cvekle, ispred sebe, i vadi šargarepu… baš kao da nikoga pored njega i nema i baš kao da je- izistinski gospodin kupac.
Dok sam bila mlađa, zbog nedostatka asertivnosti na ovakve stvari bih reagovala ili ćutanjem ili galamom. U međuvremenu sam „odrasla“. Vežbalo se to, priznajem, nije da se nije vežbalo, i sasvim mirnim tonom, sa osmehom pristojnosti i neke specifične dobronamernosti- verujte mi, nije fol, nisam ni htela da se svađam nego samo da proverim… đavo će ga znati šta sam htela da proveravam u ova teška vremena kad su i normalni ljudi poludeli a tek oni koji nikad nisu ni bili normalni… ali onako začuđena i iznenađena količinom bezobrazluka, nevaspitanja i svačega o čemu ovakav potez govori, samo ga pogledam, razrogačenih očiju, i dalje ne skidajući pristojnost s lica i kažem, onako istiha, a sve u nameri da ga porazim tom svojom istreniranom mirnoćom:
– A zašto ste mi uzeli tu kesu ispred nosa?
Dvoumio se, dok sam odlazila, da li da mi odgovori ili ne, očito nisam zavređivala njegovo izvinjenje, a onda je mrtav ladan prozborio nešto u smislu kako je mislio da sam završila s kupovinom.
– Kako sam završila kada sam još stajala pored šargarepe, da sam završila sigurno ne bih baš tu gubila vreme- odmahnuh rukom, dok mi je prodavac koji radi na vagi objašnjavao kako njega više ništa ne čudi jer se, čovek, nagledao svega i svačega od kako meri voće i povrće.
Nisam ni u nastavku… „diskusije“ skidala osmeh s lica, ali džaba mi unutrašnji glas šapuće „budi mirna, pusti ga, ko zna koja muka njega muči i šta je sve doživeo, i šta ti sad ima da ga vaspitavaš kad su to propustili da urade mama, tata, baba, deda, žena, deca, unučići…“, kad ona moja druga, nedovoljno istrenirana na bezobrazluk i nevaspitanje, polovina, vrišti- pa mu samo preko prodavca koji meri saopštih da nam je džaba jadikovanje kako su nam za sve drugi krivi, kad sami ne znamo za osnovni red.
– Neću da se raspravljam sa ženama- poruči mi, ovim rečima pozdravljajući srdačno prijatelja umesto s „dobar dan“ ili „srećna Nova godina“ Otimač Šargarepa u megarmaketu, pa je dobio moje zasluženo „Stidite se svojih godina. Ja ću šargarepu kupiti sutra ako mi je do nje, ali mi nije jasno da neko Vaših godina može da bude toliko nevaspitan“.
-A zašto si ti držala šargerepe u ruci, gde ti je bila kesa, eto ti tvoja kultura- nastavi da sikće za mnom Otimač Šargarepa u megamarketu. I tu me je porazio, ali ono, do daske i totalno. Jer je time priznao da nije bio slučajno onako bezobrazan, nego da mu je to stil života. Jer nije on greškom pomislio da sam završila kupovinu, već je jako lepo video kupca, svoju konkurenciju, koji će da pokupuje sve one jadne šargarepe na dnu džakčića i da za njega neće ostati ništa.
A samo je mogao da ljubazno zamoli. I ne da bih se sama udaljila odatle, nego bih mu ustupila i ono nekoliko komada koje sam držala u šaci.
Možda ćete pomisliti da ljudi iz ova dva linka koji slede nemaju nikakve veze sa Otimačem Šargarepe u megamarketu. Ipak ću vas zamoliti da ih pročitate.
Veliko zlo nastaje od malog zla. Ili od zbira više manjih zala.
A sve dok ne shvatimo da je seme zla u svakoj osobi, njih nažalost ne mogu nazvati ljudima… koja namerno povređuje druge, otima, vređa, maltretira, mobinguje, sve dok kao zajednica na stub srama, ako su već za zakon nedodirljivi, ne stavimo sve njih, dešavaće nam se i moberi i mali i veliki silovatelji, i roditelji koji takve štite, i deke koje otimaju šargarepu kupcima iz ruku.
Nije svaki prestup zločin i nije svaka krivica iste težine, ali u svakom od njihovih počinitelja čuči jedan mali silovatelj i ubica.
I da, „Da bismo pobedili zlo u svetu, svako od nas mora da ga pobedi u sebi“.
