Jeste, gospođo sudija, istina i samo istina! Jer, ja i da hoću, drugačije niti znam, niti mogu. Čitavog života me upravo ta, istina, poražava, jer je svako konstruiše po svom nahođenju a ti, Milovanka, ćuti i slušaj. I saginji glavu pred svima kojima se naumi da svoju istinu sprovode u delo.
Jeste, živeli smo u zajednici, moj muž, deca i ja, sa njegovim roditeljima. Sad njihova ćerka zahteva da pokažem fotografije da smo zaista živeli u zajednici, donela je, vidim, sva tri albuma da Vam pokaže kako se ona sa roditeljima jako volela i kako su mnogo bliski bili. Ja, da Vam kažem, fotografije nemam. Nema ih ni moj muž. Kad god je hteo da nas fotografiše, ja sam se sklanjala. Nisam htela da glumim porodičnu idilu koje nije bilo ni u naznakama, ali da smo živeli u zajednici, to jesmo.
Moje je bilo da svakog meseca položim celu, ali baš celu platu na sto. I da ne pitam ništa. Oni su brinuli o snabdevanju, odlučivali o tome šta će da se kupi, šta ćemo da jedemo, kakva drva da ložimo, koju ćemo svadbu da preskočimo. Zajedno smo jeli, spremali zimnicu, slavu slavili… Jedino smo mi, muž, deca i ja, spavali na spratu, jer nije bilo dovoljno prostora za sve nas u prizemlju.
Mene svekrva nije volela. Ni onoliko koliko bi bilo potrebno da bi pokazala da voli svoje unučiće, kojima je majka, kako znate, najpotrebnija. Smejala bi mi se kada bih isti džemper preplitala po pet puta i kad bih od dve ofucane suknje šila jednu. A ja, pusto žensko, trudila sam se svim silama da izgledam lepo, nije meni niko kriv što sam sagla glavu i prihvatila da u kući izigravam Pepeljugu, a na poslu sam morala da budem gospođa inženjer. Da mi se potčinjeni ne smeju što iz iste suknje ne izlazim po nedelju dana.
Tek na samrti pustila je suzu… eeeeh, ćerko, nisam ja ovu pažnju zaslužila.
Hvala joj što je sačuvala i pred smrt predala svekru svesku u kojoj je uredno zapisano sve, ali svaka marku koju je davala svojoj ćerki. Sve što je odvajala od usta moje dece, od njihovih ekskurzija i garderobe, da bi se oni luksuzirali. Eto Vam tu, sve po datumima: 600 maraka, Jelici, Milanu i Ani, tad i tad, 400 maraka posle dva meseca, 150 maraka tri meseca potom…
Imali su oni penzije, naravno, i svekar i svekrva, to niko ne spori. I to je sve svekrva uredno zapisivala pa slobodno uporedite. Dve minimalne penzije i dve dobre inženjerske plate… dovoljno da preživljavamo i… da se puni ćerkina kuća. Ove koja sada sedi preko puta mene i koja nema šta da me pita. Jer, nije ona bila slepa, gospođo sudija. Zna ona i sama vrlo dobro, koliko su koštali njihovi lekovi i banje i odakle su one pare koje su im redovno stizale.
I svakome, sem njoj, sasvim je jasno zašto je svekar, uvidevši pri kraju kako stoje stvari, rekao svom sinu da hoce da potpišu ugovor o doživotnom izdržavanju. Da mu ostavi kuću… ne ovakvu kakvom smo je mi napravili posle, nego onaj kostur od kuće, bez fasade, bez grejanja, bez uređenih hodnika i enterijera. Da nam bar delom nadoknadi sve što su nam skoro dve decenije uzimali da bi trpali ćerki u džepove. I zato što je konačno shvatio kakva mu je ćerka, koja ga se i dalje sećala samo kada dođe do isplate penzija.
Ko ih je gledao? Pa ja, gospođo sudija, ja sam ta koja je stalno bila u kući i koja ih je gledala do poslednjeg dana. Mislite da je meni bilo lako da živim u toj sredini, bez prava da kažem ijednu reč? Duša pukne, telo se razniže, od te muke i tuge… pa nisi više ni za šta. Pa ipak, otkad sam otišla u invalidsku penziju moj zadatak je bio i da brinem o njima. Gledala sam ih kao da su bili najbolji svekrva i svekar na svetu, otud i suze u njihovim očima kojima su se oprostili od mene. I ne kažem to samo ja, evo Vam svedoka koji ne lažu, nismo mi ovde zvali nikoga da laže, nego da pričaju istinu. Oni neka Vam kažu šta su pred smrt govorili o meni i koliko su sa kajali zbog svega što su nam učinili. Ni o svom sinu nisu imali toliko lepih reči kao o meni.
Al… zalud. Ja samo znam koliko me boli svaka koščica, svaki zglob, koliko je natrulilo sve u meni. I koliko me boli svaka suza moje dece, kada nisam imala da im dam, a baba viče: nema. I koliko me boli svaki uzdah mojih roditelja, od kojih sam jedino mogla da potražim… da imam makar nešto da pružim deci.
Ako je zapela, neka nosi. Ako misli da ima pravo na bilo šta, na mojoj muci stvoreno, od moje dece oteto, mojoj porodici neproživljeno… neka joj.
Mi smo ionako naučeni na malo… da bi njoj bilo dovoljno.
