(Ovde sad može da usledi beskrajan spisak narodnih izreka kojima se opisuje neko ko je Čovek, ali vas neću zatrpavati time, nadajući se da mi verujete).
Priča meni, ta Duša od čoveka, priču koja sledi, a na kraju koje joj rekoh: „Nisam pametna, ajd’ da pitam na blogu“:
„Srela sam prekjuče nekadašnju komšiku, umalo da joj se ne javim, toliko je propala: starija bar 10 godina od svojih godina… ispijena, ubledela, nezdravo žute boje, upalih očiju, propalih zuba… ni traga od one njene uredne frizure po kojoj je pamtim, zarozana…
Baš sam se zabrinula.
A sve me strah da je ne povredim pa sve nekako izokola, gde ste, šta radite, kako su ti deca, rade li, je li ti dobro muž… jesi li u penziji… ko velim, što je red, red je, ja da pitam, al da joj ni pogledom ni direktnim pitanjem ne priznam koliko me je njen izgled prenerazio i zabrinuo.Bez neke muke sigurno nije pa što da i ja sad na tu muku samo dolivam…
Dobro su, hvala Bogu, ona i muž u penziji, jedna ćerka radi, druga… kao i svi, „čeka“… čim se ne hvali ne želim ni da pitam jesu li se udale…
Ne znam više šta da kažem, svako sledeće pitanje moglo bi da bude okidač… svako da se pogrešno razume… znam ja to još od kad su i mene propitivali „što ti se sin ne ženi“, „šta čeka tvoja ćerka pa se ne udaje, zna li ona da vreme prolazi“, pa… „ova tvoja snaja izgleda ne namerava da rađa“… „a jesu li počeli da se leče… nemoj da im prolazi vreme“… a kad god bi neko drugi pomenuo uspehe moje dece, ti dušebrižnici bi se dosetili da pitaju „a kolko dece imaju“, „jesu li ti unučići krenuli u školu“… i sve tako, dok se stvari ne dovedoše u red. Ti isti, sad me i ne pitaju… kolko unučića imam, kako su, koliki su…
Zato i znam da je ćutanje najbolje kad znaš da čovek ima muku. Kad nećeš da mu staješ na ranu.
Ne pita ona mene, ženo, ništa za moju decu… mada je znala u ono vreme svašta da me pita… udade li ćerku, oženi li sina, kad će unuci… sve dok je znala da nisu, sve je znala da pita. Posle, kad „jesu“… nije imala više pitanja. Ni kako su, bar.
– A ti, baš si se ugojila, što si bre tol’ko debela – izvadi iz rukava svoj jedini adut, shvativši valjda i sama da nam je razgovor zamuk’o jer… ja neću dalje da pitam, a ona nema… „šta“.
E, ti znaš da meni najviše smetaju ovi moji kilogrami. I da nimalo nisam srećna što ih imam. Ali, odbrambeni mehanizam, inat, želja da prkosim posle svih onih njih ranijih ispitivanja i raspitivanja, šta li – tek… odgovornih joj svojim najlepšim osmehom, mahnuh rukom… žurim… vidimo se… i udaljih se kao uistinu zadovoljna i srećna žena.
Njena muka ostade na njenom licu. I u njenoj duši.
I sad se pitam, mada znam da je sa takvima najbolje oćutati, da li bi tu vrstu opametilo da njima neko postavi bar jedno od onih pitanja kojima oni svakoga bombarduju kada su svesni nečijih problema.
Ja to ne bih ni mogla, ali bih baš volela da znam šta je u njenoj glavi kada je neko, sličan njoj, upita : „A je li, što si ti tako propala?“
Nisam pametna, ali ajd’ da pitam na blogu.
