Dese se, tako, neke sasvim obične, loše, ružne ili tužne stvari, koje ti pokvare dan, iako je imao sve predispozicije da bude skoro savršen.
Sreda je svanula obasjana suncem, odluka da zaključavamo kapiju preko noći pokazala se delotvornom jer narcise niko nije počupao niti je veš neko pokupio sa žica, a ljubitelji TUĐEG cveća nisu uspeli ni teta Olgine narcise da presele u svoje vaze. Samo je jedan pokidani poluuveli cvet bačen na asfalt svedočio o njihovom bezobrazluku i besu što zbog guste mreže na ogradi nisu uspeli tuđim da se ovajde.
Više se i ne pitam kako se osećaju, ti, koji posegnu za tuđim. Cvećem, voćem, novcem… svejedno. Uživaju li, kao mi koji uberemo cvet u svojoj bašti ili ga kupimo, kada bace pogled na kutak svoga stana u kojem se to ukradeno cveće šepuri, je li im ukusan plod ukradenog voća, kao nama koji smo ga sami uzgajili ili kupili, poštuju li tuđi prisvojeni novac kao mi, koji smo ga sami zaradili- više mi i nije važno. Neka ih nosi đavo, sa svim onim što su uspeli da ukradu i otmu!
Nisu, dakle, kradljivci komšijskih narcisa uspeli da mi pokvare dan, koji je pri svanuću ličio na savršen. Jes da sam se, sakupljajući osušen veš, pri pogledu na tek propupele zvončiće setila kako smo upravo zbog takvih morali da ih izmestimo daleko od ulične ograde, ali to je bilo, onako, uz mali osmeh zadovoljstva što smo im „podvalili“.
Onda, u naizgled savršenom danu, odem u juče zakazano vreme do obližnje ambulante po upute. I čekam. „Nezakazani“ predaju knjižice i za svaki slučaj pitam sestru da li se nešto promenilo i za „zakazane“, pa spokojno sednem da čekam.
I čekam.
I čekam.
Iiiiiii…
… čekam.
U pola dva proverim kod sestre spisak, kaže, „zakazani ste“, al mora da ste zakasnili kad Vas doktor prozivao.
-Nisam, došla sam u jedan, 10 minuta ranije.
-Onda mu se javite.
– Što se nisi javila, sad je kasno, ako to uradim ući će na spisak popodnevne smene, kaže mi doktor, komšija, zaplanjski i niški.
– Zato što na vratima piše da se ne ulazi bez poziva i zato… zaplanjski sindrom, (kako davno na moje snebivanje da nešto uradim mimo reda, objasni moj kolega Novica, iz zaplanjskog sela Gare, a što bi trebalo da znači kako Zaplanjci ne znaju da se laktaju ).
– Na mom spisku te nema. Dođi onda sutra, a ako ne možeš da zakažeš termin kod sestre, dođi kad hoćeš.
Kaže sestra, niste krivi ni Vi, ni doktor, a nismo ni mi, krivi su oni iz Cool centra. Zakaza mi za pola jedan. Sutra.
Kasno palim- kako to, setim se posle pola sata, imaju te na spisku i nisu odneli karton doktoru, a krivi su oni iz Cool centra.
***
Ne pamtim da sam skoro bila toliko ojađena, ljuta, besna… poražena. Nije se dogodilo ništa strašno- nije hitno, nije daleko, nije smak sveta, a u meni sve ključa i čini mi se da bih mogla da plačem nasred ulice. Zbog nemoći jedinke u ovoj zemlji u kojoj ama baš ništa ne može da bude u redu. Zbog nenaučenosti da nepozvana ulazim kroz vrata na kojima piše- ne ulazi bez poziva, (pa čak i kada osobu iza tih vrata znam od malih nogu i prolazim mu pored kuće triput dnevno). Zbog svih onih grešaka u koraku birokratije koja nikako da uđe u tu Evropu u koju je svim silama guraju! Zbog tih prokletih normi i radnih lista i broja pregledanih pacijenata, zarad čega ne smeš da uđeš u „ostvarenje sledeće smene“. Zbog toga što u sistemu pokvarenih kompjutera i nepismenih „rukovalaca“ njima, onde gde živiš, ono ČOVEK nimalo gordo ne zvuči.
Nisam plakala, a verujem da bih se daleko bolje osećala da jesam!
Dan, čije je savršenstvo nagoveštavalo jasno jutarnje sunce, krenuo je dođavola.
***
Ne znam koliko na vas sedativno deluje ova mašina koja nas spaja virtuelno, ali je meni zalečila dan, koji me je doveo do ivice suza.
Od tri lepe poruke koje su me u inboksu Fejsbuka čekale, najlepša glasi ovako:
Pozdrav Negoslava, kako ste? NN, ako se sećate, prošle godine ste pisali o meni zbog …, rekoh samo da Vam se javim da znate ko je MM, ne koristim pravi profil, ne želim da se eksponiram po mrežama. Rekoh samo da Vas pozdravim i da kažem da ljudi iz mog okruženja i dalje onaj Vaš tekst karakterišu kao najlepši o celoj akciji. Veliki pozdrav
Dese se, tako, neke sasvim obične, loše, ružne ili tužne stvari, koje pokušaju da ti pokvare dan, iako je imao sve predispozicije da bude skoro savršen.
I dese se, opet, i neke obične, lepe stvari, koje uspevaju da ti spasu dan, mada se na tren učinio pokvarenim.
