Ponekad ne umem ništa.
Kada zapevam, što se dešava retko jer je daleko prijatnije slušati muziku u tuđem izvođenju nego maltretirati sopstvene uši da čuju ono što proizvodi moje nemuzikalno grlo, shvatim da je to što imam i dušu i nerv i gen, nedovoljno da bih i pomislila kako znam da pevam.
Kada se dohvatim popravljanja kompjutera iliti onih sopstvenih brljotina u njemu („on me pita hoću li i ja kliktanjem na OK kažem da hoću i onda tako idem, sve dalje i dalje, da bih na kraju uvek shvatila kako sam došla – nigde“) onda to neminovno obećava samo višak delova – kao kod svakog majstor-kvariša.
Kada uhvatim oklagiju i dasku za mešenje i onu vanglu pre svega toga, a na umu su mikrofne i štrudle, naravno da znam kako će se zvati ishod – gletave splačine kojima sutradan možeš i konja da ubiješ.
Kada se dohvatim makaza i šivaće mašine, uvek ova druga izvuče deblji kraj jer… htela, ne htela, makaze ne mogu da pokvarim. Mogu samo da ih polomim.
Ponekad ne mogu da čitam teška štiva, često ni da sažvaćem niskobudžetne filmove, a nikako da „svarim“ lenje ljude i one koji lažu, a ponajviše one koji bi onoga ko ih uhvate u laži da naprave ludim; samožive i sebične, grebatore i kukatore. Ne mirišem mutivode i sve vidove „japaja-panja“, one koji bi da se baš njima večito gleda kroz prste i da baš njih večito puštaju preko reda, one koji su u pravu i kada nisu u pravu, one koji pravdaju prestup, zlo i zločin, one koji imaju razumevanja za političare koji kradu, lažu i svakojako još obmanjuj narod, a još im usput i aplaudiraju i guraju im se što bliže, one koji ne shvataju nas koji smo kao oni sada, nekada verovali u snagu glasa naroda i sveopšteg bunta pa smo se razočarali i odustali…
I nikad, ali apsolutno nikad neću prestati da verujem u ljudsku dobrotu, ma koliko puta neki (ne)čovek pao na ispitu ljudskosti, niti u snagu volje, ma koliko i mene samu volja ponekad izdala, a ponajmanje u opravdanost pružanja ruke onome ko baulja u mraku svog nesnalaženja, neznanja, neobaveštenosti pa čak i lenjosti, ma koliko puta me stvarnost uverila u to da postoje i oni za koje ni prstom ne bi trebalo mrdnuti.
Ponekad umem da zbunim i sebe, čineći drugačije od onoga kakva sam. Često umem da iznenadim i druge, mireći se sa onim s čim uvek nisam htela. I najčešće nikad, mada su godine izbrisale ono, apsolutno, nekada nedvojivo od reči nikad, dakle gotovo nikad i ni iz ma čijih interesa i ni u ma kakvu i čiju korist.
