Ovo što ću vam ja sada reći komotno možete i da preskočite. Jer, niti sam otkrila toplu vodu, niti ću napisati mudrost pamćenja vrednu, a pravo da vam kažem, od kako imam blog nisam se ovako mučila, nisam se zapravo nikako mučila jer pišem lako i sa uživanjem… a sada bih da ipak dam i neku posebnu notu onome što želim da preporučim vašoj pažnji i zaista ne znam šta da kažem.
Zašto vam preporučujem tekst koji ću šerovati na kraju ovog, možda i nepotrebnog uvoda?
Zato što sam već i pre sredine njegovog čitanja rekla – e, to je to.
Zato što ono u njemu rečeno svi znamo, znali smo ili ćemo reći: „tačno tako“.
I zato što bi trebalo da, posle ovoga, učinimo ono što smo davno nameravali: da pobacamo sve okrnjene i napukle tanjire, pocepane stolnjake, iskrzane zavese, gaderobu kojoj je davno istekao rok trajanja (jer je ne nosimo godinama, u stvari). I na svetlost dana iznesemo „stajaće“ stolnjake i escajge, da raspakujemo one posteljine koje čuvamo za bolje dane, da povadimo glanc nove krpe koje su čuvaju za ko zna koju priliku.
Šta da radi onaj koji zaista nema, pitaće neko. E, taj neka opere te iskrzane zavese i prozore, neka istrese tepihe i krpare, neka opere pod i pokupi paučinu i memlu sa zidova. Jer, zaista… kako se i kaže u tekstu, zašto da se uvek prljavština vezuje sa nemaštinom?
I malo potvrde lične prirode: uvek kada sam se iz nekih razloga, kako se kaže u mom kraju, „stiskala“ i zapravo triput okrenula svaki dinar pre nego što sam ga potrošila, manje mi je para i doticalo. A kada god sam trošila, naravno u granicama svojih mogućnosti, kada god sam dozvoljavala novcu da klizi, cirkuliše i odlazi – on je i dolazio. Nije ovo mantra, jer zaista u mantre ne verujem. Ovo je životna istina koju vam mogu potvrditi svi oni koji su malo pažnje obratili na ovo o čemu pišem.
I još nešto – predstojeći praznici su idealna prilika da okrenemo novi list. Da se otarasimo svih ofucanih i prevaziđenih detalja kojima smo okruženi i da ono iz ormana i fioka iznesemo, ne jednom i ne dvaput godišnje za goste, nego za sebe i svoju porodicu, a onda naravno i za sve one koji nam dolaze u kuću. Odavno sam se nameračila da jedan „stajaći“ prelep escajg za kojeg mi je bilo žao da ga koristim, konačno uvedem u svakodnevicu. A takav escajg pretpostavlja i bolji stolnjak, a stolnjak i escajg traže i bolji servis za ručavanje… i tako… eto, nije uvek potrebno da se otrošimo da bismo usrećili sebe same.
Ponekad je dovoljno da povadimo ono što decenijama ili godinama čami u nekim fiokama.
I da, obavezno pročitajte tekst koji se nalazi ovde.
