Ne volim izraze tipa „bljak“, ali ovom prilikom to je najsavršeniji termin kojeg sam se setila (Kolko da napomenem).
Elem: postoje dani kada smo to, bljak, iz potpuno očiglednih razloga, čijim nestankom, prolaskom, rešenjem… samo ne pravljenjem da ih ne primećujemo, prolazi i pomenuto stanje. Uz „trpi i izdrži, i mnogo teže si podneo“. Uz „ljubim da prođe“ ili „pa što ne kažeš, rešićemo to dok dlanom o dlan“… ili, opet, uz još neki podstrek, utehu, nadu, iz arsenala „svakom može da se desi“.
Ali, postoje i oni dani kada nam nije ništa. Sve i da nemamo posebnih razloga za osmeh od uva do uva, za skakanje dva metra od zemlje od sreće, za pevanje koje se ne peva nego zvoni… opet, nije nam ništa i samo znamo da nam je dobro.
I onda se, baš u nekom od takvih dana, desi… samo neka sitnica, samo jedan mali okidač iz arsenala onoga što nam može pokvariti to „ništa“, a dovoljno da nam već i te kako bude ono neželjeno nešto. Nešto što unosi nemir, tugu, neraspoloženje. Nešto što podseća na… onomad, kad nam je bilo isto ovako. Nešto, što je nagoveštaj da će biti još gore…
U ovom danu tih „nešto“ oko mene je toliko, da je ono moje „nije mi ništa“ već i pre ručka, isparilo.
Danima već osećam da me nešto podseća na ona vremena… ona, kada smo se tiskali u prevozu, prinuđeni da udišemo mirise ustajalog znoja i nečistoće naših saputnika. Kada se mladi nisu libili da starijima, u redu, bilo kom, otvoreno kažu: kupi sapun.
Vraćamo li se mi to polako u devedesete, koje su pojam beznađa i siromaštva, znoja i nečistoće, nemanja ne samo za sapun i dezodorans, nego i za hleb naš nasušni?
Na obližnjoj pijaci, nikad manje prodavaca. Desetkovalo ih je ono: nikad manje kupaca. Koje je desetkovalo ono: ko nikad, manje para.
A roba sve bajatija. Zeleno, jedro i sveže, pojam za proleće, sada je polužuto, usahlo, spečeno.
Subota, dan kada je bar niška pijaca koju nazivamo bulevarskom, bogata ponudom. Kada i poljoprivrednici iz okolnih sela izdvoje dan za pijacu, kako ne bi sav svoj znoj dali nakupcima u bescenje. Danas, gotovo da ih i nema. Mnogo praznih tezgi, kupaca malo. Nakupaca, doduše, ne manjka.
Niš je siromašan grad s davno propalom privredom. Ovde, ko ima tih 500 e , kojima se neki frljaju kao s prosečnom platom u Srbiji, smatra se za bogataša. U porodici neretko radi samo jedan član. Četvoro živi sa 20.000 dinara mesečno. Presrećni ako imaju babu ili dedu penzionera. Za po četvrt bureka njima je potrebno 400 dinara. Kada će sebi moći da priušte burek za doručak, prosečne Nišlije koji žive u „gradu bureka“?
Dokrajči me poruka od prijateljice: Dušo moja, od onog mog posla, koji bi mi bio dovoljan da preživim leto, nema ništa. Nemam više snage.
Ja je smogoh da sročim ovaj tekst. Kolko da ostane zabeleženo. Kad već ništa ne mogu da promenim.
