Dok čekam da dođem na red pred omiljenom trafikom gde se prodaju jaja, ne mogu da ne čujem prodavačicu koja razgovara sa kupcem ispred mene, očito svojim poznanikom:
– Dobro je, hvala na pitanju, juče ga deca maltretirala da idu na taj Crni petak, još im nismo kupili jakne. Vratili se, kažu nema ništa. Pa popodne do’vatiše mene, kažu ‘ajde, ti imaš dobro oko, možda ipak pronađemo nešto. Kad tamo, ono, ludnica bre. Ne možeš iglu da spustiš, a kupuje se ko da sve daju džabe. I svi došli kolima, na parkingu nema mesta ni za bicikl, a svi kukaju, nema se. A cene, 10 posto, 20 posto sniženo, sve ono što vredi, 50 posto jeftinije samo ono što niko neće. Ove sportske jakne, što oni ‘oće, to nemaš ispod 20 ‘iljade. Pa ja da imam tolko, baš bi me bilo briga za popust od 10 posto. Ništa ne napravismo.
Dok je nevoljno slušam, a u poslednje vreme i ne trudim se više čak ni da konstatujem, kamo li da zapamtim ovakve priče – postala je monotona ta naša svakodnevica u kojoj uvek iznova konstatujemo da se nema, ali na delu to demantujemo nekritičkom kupovinom svega i svačega, ko da je sudnji dan – napravih već skicu teksta koji sada samo prekucavam sa slike svoga sećanja.
Pred očima mi se pojavljuje slika prosečne srpske familije, pred porodični odlazak u kupovinu „na sniženje“. Deda, tatin otac, koji je napravio kuću u kojoj žive, iz unutrašnjeg džepa unukove dukserice koju je nasledio kad mu je proletos kupio novu za rođendan, vadi20 evra presavijenih kao pisamce i kaže babi: na, odnesi. Na putu ka spratu na kojem živi podmladak, baba ispod uredno složenog, ko zna koliko puta krpljenog veša, vadi novčanicu od 10 evra, koju je brižno čuvala da bi imala šta da pruži sestrinom unučetu, kad se smiluju da ga dovedu da ga vidi. Majka, kojoj je baba dala sve te pare, dodaje na to dve iskrzane novčanice od po pet evra, predstavljajući ih takođe kao babadedodovsku donaciju. A njen zvanični prilog je nova novcijata dvohiljadarka, koju je držala u koverti s računima, ušteđena inače na mesu koje nije kupila, zamenjujući ga viršlama (šta fali, i to je meso valjda), frizuri koju je preskočila i farbi za kosu od koje je konačno odustala (treba poštovati prirodu, a ona kaže da sam seda). Ostale pare su na očevom tekućem računu. On će se isprsiti u radnji.
Tako se, otprilike, gradi finansijska konstrukcija ovako krupnih nabavki u istoriji skromne srpske porodice s početka XXI veka.
Baba i deda su još mnogo davno, i ne pamte više kada je to bilo, odustali od mladalačkih snova da će i njima jednog dana biti dobro. ono, kad se skuće, pa kad izvedu decu na put, pa kad njih skuće… i tu negde se zauvek prekinuo njihov san o letovanju na koje nikada nisu otišli, o novom nameštaju, koji neće dočekati, bar ne u ovom životu… o prvom dugačkom kaputu za dedu, koji oduvek nosi tuđe iznošene jakne, o zlatnim minđušama koje je svojoj nevesti obećao još onda kada je jedva skrpio pare za tankuvenčanu burmu. I to samo za nju, njegove grube ruke ionako nisu bile za zlato.
Imaju oni i ostvarljivije snove i njih će svakako, daće Bog, a pomoći će malo i država, i ostvariti. Samo još manje od desetak godina, pa će o trošku socijalnog dobiti veštačke vilice, da se konačno najedu ko ljudi, ponovo će moći u banju već za četiri godine… valjda će imati sreće da na njih ponovo dođe red, a i ono neplodno njivče na kraju sela, ono što se nalazi na trasi budućeg puta, kažu da će država uskoro da im isplati. Malo li je, za nekoga ko je čitavog života bio sposobniji od svakog ministra finansija, ne dozvolivši nikada porodični bankrot.
Mama i tata ionako nemaju nikakve dileme. Oni i ne znaju za vremena bolja od ovih u kojima žive, za jeftine kredite koje bi pojela inflacija, za osmočasovno radno vreme tokom kojeg radiš efektivno jedno tri, za sindikalne polutke i besmisleno jeftina sindikalna letovanja, za odlazak na bolovanje kad god imaš pametnija posla nego da radiš tamo gde primaš platu, za samopravljačko pravo da se mešaš u delokrug rada direktora dok ni sopstveni posao ne umeš da obavljaš valjano… Njihovo je da jedinu platu koju imaju rastegnu bar približno do dužine meseca i da, ne uspeju li u tome, bez otpora istrpe gunđanje dvoje džangrizavih penzionera koji jedva dočekaju tih svojih pet minuta da im saspu u lice sve ono o čemu čitav mesec, čitav život zapravo, raspravljaju među sobom. Kivni na ovaj život, ovu i onu vlast, na sebe i svoje potomke, sve u paketu.
I zato, kada vidite gužve u tržnim centrima tokom tih navlakuša, tih noći kupovina, sniženja, prepolovljenih cena i svakojako još nazvanih mamipara, ne postavljajte pitanje „kako to, svi kukaju da nemaju, a ovde će se pobiti za farmerice i jakne koje koštaju kao pola plate njihovog oca“. Jer, u te jedne farmerice, jedne patike ili jednu jaknu, stale su sve neispunjene želje njihovih nekoliko prethodnih, ko zna zahvaljujući čemu, još živih generacija. Sve nekupljene banane i pomorandže za babu i dedu, nepopijena dedina rakijica i tatino pivo, nesašivena mamina suknja, njihove odsanjane čokolade. Svi oni jeftini margarini, paštete i viršle, klot pasulji i krompiri za ručak, beskrajna domaća peciva za večeru i doručak, bljutave kafe od pola umesto pune kašičice, kolači po sačuvanim embargo receptima. Sva ona neviđena letovališta i zimovališta, neobiđeni gradovi i zemlje, neposećene predstave i utakmice, nekupljene omiljene knjige. I sve ono drugo što su želeli, voleli i hteli i što je normalno za jedan normalan život, u nekim sređenim i normalnim zemljama. Ali ne i u onoj u kojoj je njima svaki dan Crni petak.
