„Bio je momak moje koleginice s fakulteta.
Kada smo se zbližile, normalno je bilo da i on postane moj drug. Pa i da sednemo negde na piće, sve troje najčešće, a ponekad i nas dvoje, ako bih ja prva izašla s ispita i zatekla ga kako je čeka u fakultetskom bifeu. Uvek pristojan, ljubazan i pažljiv momak, najpre prema njoj, a zatim i prema nama, njenim drugaricama. Nikada nije opsovao pred nama, nikada nije govorio ružno o devojkama sa kojima je bio, niti je u našem društvu bar, merkao devojke unaokolo. Bio je zaljubljen do ušiju.
Onda je postao samo bivši momak moje koleginice s fakulteta i prijateljice.
Osetivši, kako to verovatno osećaju svi prevareni – samo neki ne žele da poveruju u taj osećaj, lažući sebe da je sve u redu i da im se samo učinilo kako su njeni osmesi lažni, a zagrljaju mlaki; preduzeo je sve da proveri, potvrdi ili ospori svoje sumnje. Zatekao ju je u tuđim kolima na periferiji grada, poslao joj fotografiju u Njegovom zagrljaju koju je sam načinio iz pristojne udaljenosti i tim činom raskinuo veridbu, otkazao upravo zakazanu svadbu, njenu venčanicu, svoje odelo, muziku i pozivnice za 370 zvanica i otišao na more. Sam.
Kada bismo se, potom, slučajno srelu u gradu, pozivao me je na piće koje nisam mogla da odbijem. Zbog molbe u njegovim očima i glasu, zbog tuge u njegovom pogledu i… zbog onog druženja tokom kojeg je bio besprekorno fin i odan svojoj devojci, a tako pažljiv i prema meni, kao i prema svim ostalim njenim drugaricama.
Kada mi se pohvalio da ima devojku, nisam mu poverovala da je to ona prava, ona za ceo život, suđena mu još od dana rođenja, koju je sve vreme tražio i konačno pronašao. Kao da je prevara one koju je uistinu voleo izbrisala iz njegovog mozga i njegovog srca svu onu emociju kojom je obasjavao sve oko sebe i iz koje se i na daljinu moglo videti koliko je zaljubljen. I koliko je srećan što je izabrala baš njega.
I dalje bih ponekad popila kafu sa njim, ne mogavši da odbijem njegove usahle oči koje su me molile da sednem za njegovim stolom, kada bih prolazila pored parka u koji je najčešće dolazio na piće.
– Mogli bismo i do mene na kafu. Znaš da stanujem blizu – rekao mi je jednog dana, zagonetno se smeškajući dok je vrteo kašičicu u ruci i pokazujući mi na zgradu nedaleko od parka i prozor sa zelenim zavesama na petom spratu.
– Ne mogu da dođem sebi od čuda. Ti, koji si uvek bio prema meni tako fin, da ne pričam koliko si bio veran svojoj ljubavi, sada pozivaš mene u stan, dok tvoja nova devojka na poslu i ne sumnja ništa – zbunjeno sam mu rekla, zamuckujući zbog neočekivanog obrta kojem se nisam nadala – I znaš li kako ja sada neprijatno osećam. I šta da mislim posle svega? I šta ti misliš o meni kada si u stanju da mi predložiš nešto tako?
– Nema potrebe da se osećaš neprijatno. A o tebi mislim sve najbolje, inače te ne bih vodio u stan – odgovorio mi je, nastavljajući da se zagonetno smeška.
Počela sam da izbegavam da prolazim tom stranom ulice, posebno u vreme kada je postojala mogućnost da ga sretnem.
– Molim te, dođi večeras kod mene. Samo večeras i nikad više. Nameravam da sutra zaprosim devojku i posle toga da joj budem veran – prošaputao mi je u telefon jednog dana, pošto sam prethodno videla kako me je odgledao iz kola na semaforu, dok sam prelazila ulicu.
Kroz dva dana njegova devojka je na Instagramu objavila fotografiju prstena na svojoj ruci.
Njeno lice je blistalo od sreće.
Njegovo se nije videlo. Okrenuo je leđa kameri fotoaparata, dok ga je ona čvrsto grlila, nameštajući na njegovom ramenu desnu ruku na kojoj je blistao prsten. Onaj isti koji je ne tako mnogo vremena pre toga, stajao i na ruci moje drugarice.“
