Postoje ljudi, imate ih svi u svom okruženju, koji ne kalkulišu ni sa čim i ni sa kim što/ko ih ikada dotakne. Za crno uvek kažu da je crno, kao što njihovo belo nikada i ne može da bude niti prljavobelo, niti beložuto, niti na tufne, već je uvek i isključivo najsnežnije belo. Njihov kvadrat uvek ima jednake četiri stranice i ne može da bude niti romb, niti pravougaonik, kocka je uvek samo kocka, a sačuvaj bože da u njihovom poimanju sveta i sistemu vrednosti nešto bude… okruglo pa na ćoše. Ako im se ne dopadate, to će vam pokazati sasvim prirodno i otvoreno, izbegavajući kad god je to moguće da provode vreme sa vama, da ćaskaju sa vama, ispijaju kafu… baš onako iskreno kako prigrle svakoga ko im se dopadne i požele ga u svojoj blizini. Što ne znači da vam neće priskočiti u pomoć, budete li je zatražili od njih, i to čak iskrenije nego oni iz drugog dela ove priče. Niti će im smetati to što se neko njima blizak i drag druži sa vama ili o vama ima, za razliku od njih, lepo mišljenje.
Lako je i, naravno, nadasve lepo, imati ovakve ljude u svom okruženju. Sve i da ne spadate u krug njima omiljenih, bliskih i ljudi od poverenja, svesni činjenice da među vama nikada neće biti prisnosti, druženja i poveravanja, možete bili spokojni: oni vas nikada neće izdati i razočarati, ali ni „namestiti“ vas i naneti vam štetu bilo koje vrste.
Sušta suprotnost, mada ne i najopasniji i najštetniji po ljude u svojoj okolini, jesu oni večiti nezadovoljnici, oni za koje narod kaže da pre podne mrze ceo svet, a posle podne same sebe. To su oni koji zavide svakome ko je uradio nešto bolje od njih (a ne mora ni da je to više i bolje, dovoljno je da ste vi završili školu, fakultet, položili vozački ispit… šta god, bez tuđe pomoći i intervencija, a oni ništa ne bi ni uradili da nije bilo „veze“, „protekcija“, mita, korupcije i ko zna kakvih švaleracija), ko je otišao nekud gde oni još nisu (nema veze što su to mogli i sami i još bez toliko odricanja koliko je potrebno predmetu njihove zavisti), ko izgleda bar za nijansu bolje od njih (čak i onda kada ružnoća njihovog lica nije prirodnog porekla, već posleica ružnoće njihove duše i zla koje nose u sebi)…
Na svu sreću, sa njima je najlakše: imate li tu nesreću da ih zateknete tamo gde ćete provoditi neko vreme, uvek će se naći neko od rođaka, komšija, prijatelja, kolega ili poznanika, ko će vas i pre nego što se sami opečete, upozoriti na to šta od takve osobe možete očekivati. A i da se opečete jednom, pa šta? Automatski ćete, ukoliko ste iole pametni, prema njima steći doživotni imunitet pa više nikada nećete dozvoliti da vam pokvare i sekund vremena.
Ali je zato prosečnoj osobi koja veruje ljudima i nema senzore za osobe iz treće grupe, vrlo teško da se snalazi u ophođenju sa njima.
To su oni ljudi koji, kao i osobe iz prve grupe, nisu ni zli, ni „pokvareni“, ni zavidiljivi. Što bi se reklo na prvi pogled, a i na drugi i možda i treći, oni su OK. Oni vam nikada neće učiniti nikakvo zlo… namerno. Sa njima možete ćaskati na zajedničke teme, možete im se i poveravati (i oni vama), smete da imate poverenja u njih i kada su u pitanju i najbitnije stvari iz života, možete ih ostaviti pored otvorenog sefa, pozajmiti im poslednji dinar jer će ga istinski vratiti „prvog“ ili kad su već obećali…
E, u toj grupi su oni koji vas, budete li neoprezni pa im isuviše verujete, mogu najviše povrediti.
Nečinjenjem. Ćutanjem. Odsustvom kad su vam najpotrebniji (a znate da su tu i oni znaju da vi znate gde su). Pravljenjem da ne čuju, kad ne žele da čuju. I da ne vide kad ne žele da vide.
Jednom rečju, da izaberu da ne budu tu onda kada bi vama jako značilo da budu. I to sasvim svesno, namerno i… s predumišljajem.
Da ih pitate… zašto, sva je prilika da vam neće dati valjan odgovor. Zato je i najbolje da ih ništa ne pitate. Jer, odgovor će vam se, posle prvog pitanja koje postavite sebi samima, sam nacrtati ispred očiju.
Recimo: da li će se time što vama ili o vama kaže lepu reč, pruži vam ruku, glasa za vas… (pa ako hoćete, i stavi onaj glupi palac na Fejsbuku na neku vašu objavu – ne govorim ovo napamet, već sam takve primere videla na delu i znam da je i taj lajk v često bio uzrok prekida nekih prijateljstava ili „prijateljstava“) zameriti nekome ko mu je daleko važniji od vas (ili, ako mu i nije važan, od njega očekuje nešto što mu je važno ili možda čak kritiku i packu u slučaju da taj primeti bilo koji znak njegove blagonaklonosti prema vama)?
Imunitet prema ovakvima, nažalost, morate sticati sami. Jer, za takve se nikad ne zna kada će iz njih progovoriti malodušnost, strah, nepostojanje karakterne crte koja određuje smosvojne i ljude sa stavom. Sa njima možete provesti čitav život i ne saznati od kojih su, ali isto tako, bude li prilike u kojoj bi trebalo da pokažu stav vezan isključuvo za vas (kako vi mislite, ali ne oni, pritisnuti brigom o tome šta će reći neko drugi)… možete se uveriti u to od kakvog su materijala sačinjeni.
I kako u toj priči sa ovakvima najčešće biva (da podsetim, tu ni crno nije sasvim crno, a ni belo nije uvek samo belo), može vam se, ne izvučete li na vreme neke pouke, desiti da vas iznenade, razočaraju i rastuže i po nekoliko puta. Uz ono „nisam tako mislio“, „nisam hteo“, „nisam znao da ti je to važno“…
Nisu oni loši ljudi. Naprotiv. Oni su samo nesigurni. Nemaju petlje da pokažu svoj stav, čak i onda kada ga imaju. Čekaju da sve ono što bi moglo da poremeti njihov komoditet prođe mimo njih i bez njih. Ili kalkulišu i mere. Nadaju se da nećete primetiti. Ili, čak i ako primetite, da im nećete zameriti. Jer, oni su ljudi koji „ne vole da se zameraju“. I sve dok se pravite da niste primetili, recimo to da vam nisu rekli lepu reč kada ste je od njih očekivali ili su je očekivali neki drugi ljudi vama naklonjeni, da nisu u pravo vreme i na pravom mestu rekli ono lepo mišljenje o vama koje su pred vama milion puta ponovili… pa čak ni da vam nisu lupili onaj glupi FB lajk isključivo iz straha da im neko drugi to ne zameri… sve će biti u redu.
Oni su uvek isti. Odnosno, oni se ne menjaju. Jer njihov stav ne zavisi od njih samih, nego od (očekivanog ili naslućenog) stava nekog drugog. Pa je na vama da odlučite i da izaberete između pravljenja da niste videli, osetili, čuli, da vas nije pogodilo, razočaralo, rastužilo… to njihovo kalkulisanje i nastavite kao i do tada ili, pak, da im date do znanja kakve posledice takvo njihovo ponašanje ostavlja. Po vas i po vaše prijateljstvo, poznanstvo, druženje… svejedno.
A čak i (ka)da im kažete da ste primetili, shvatili, da vas to povređuje, rastužuje, razočarava… ne očekujte da će oni promeniti svoje ponašanje, ni kada ste vi u pitanju, niti kada je reč o bilo kome drugom. Vaš međusobni odnos u tom slučaju zavisi isključivo od vas samih: prihvatite ih takve kakvi jesu, s određenom distancom koja podrazumeva nikakva očekivanja iz takvog odnosa ili, ne možete li da svarite razočarenja koja vam neminovno predstoje, nastojte da stvorite pristojnu udaljenost između vas… toliku da vas ona zaštite od razočarenja koju stvara očekivanje da vam prijatelj bude prijatelj.
