Neki ljudi ne znaju da li su srećni ili to nisu. Ili im se čini da čas jesu, čas nisu srećni, a to se onda nikako i ne može nazvati srećom; ili pak ne uspevaju da dokuče čak ni pod kojim bi se uslovima uopšte mogli i smeli nazvati srećnim. A da hule na Boga mišljenjem, tvrdnjom, osećanjem… da nisu srećni, ne biva.
I postoje srećni ljudi. Oni koji su srećni po kriterijumima sredine i svojim i oni koji su srećni mimo svih mišljenja, očekivanja i tvrdnji okoline. Nešto što je nekima prepreka za sreću, samim tim što postoji ili ne postoji u njihovim životima, za ove ljude je neprimećena, nevažna i zanemarljivo važna životna stavka.
Među potonjima, opet, postoje oni kojima je život zaista mati i koji sa tim osećanjem sreće, ispunjenosti i zadovoljstva odlaze sa ovog sveta. I oni za koje važi da- čovek sve do sudnjega časa ne zna je li uistinu srećan ili ne. Jer, može se desiti da u tom času, baš pre trenutka deljenja duše, sazna ono što će potrti čitav njegov dotadašnji život i svu njegovu dotadašnju sreću.
„Ima ljudi koji mogu nesreću da trpe celog života i da se ne osećaju nesrećnim, kao što drugi podlegnu pod prvim nesrećama. Najviše stradaju sujetni i rđavi, a dobri i iskreni lako podnose bol.“- Jovan Dučić.
Kako god, nekada je i nekima teže nositi sreću nego što neki žive pod svojim teretom nesreće ili odsustva sreće. Nekima je i samo odsustvo nesreće dovoljan razlog za mir, sa sobom i sa svim svetom, a od nekih ni sva sreća ovoga sveta ne uspeva da napravi ljude dostojne nje.
