Previđanjem… njegovih radosti i njegovih tuga, njegovih napora i njegovih uspeha, njegovih osmeha i njegovih suza, njegovih „ne mogu“ i njegovih „želim“. Njegovih „dođi“ i njegovih „ćuti“. Njegovih osama i njegovih potreba da ste tu kada mu treba Neko.
Foto: pexels.com
Ignorisanjem… vapaja za podrškom, nežnošću, lepom rečju, priznanjem da je uspešan, dobar, lep, pošten, da je u pravu – kad jeste, i da je neiskren, nekorektan, da nije u pravu – kad nije.
Zavišću… kada mu ide.
Odsustvom empatije… kada mu ne ide.
Izdajom… kada se najmanje nada. Kojoj i ne bi trebalo da se nada.
Veličanjem drugih, samo da bi njegov uspeh bio manji.
Upadanjem u reč ili skretanjem pažnje na… bilo šta, baš kada najzanimljivije priča i kada su sve oči uprte u njega.
Osporavanjem njegovih rezultata i uspeha… jer „to može svako“, „mora da je imao debela leđa“, „nije to ništa, komšijin mali ume to mnogo bolje“…
Ispostavljanjem mu sve većih i većih zahteva… kada vidite da je bolećiv, blagonaklon i darežljiv prema vama.
Inventarisanjem pred njim sopstvenih potreba i neispunjanih želja čim vam zadovolji i ispuni prethodnu. Neprestanim uzimanjem.
Nastojanjem da mu pokažete kako vam to što vam je učinio i nije nešto posebno značilo… jer ste dovoljno sposobni i sami.
Neprekidnom kuknjavom na to kako „se nema“. I nerealnim trošenjem na ono što i on nema, a ima da vama daje.
Stalnim očekivanjima da on uvek bude uz vas, da on uvek vama čini, da on uvek bude onaj koji daje. I to sve više i više. Čak i onda kada isto i njemu treba… jer on uvek sve ume, može i hoće.
Traženjem nove pozamice čim ste vratili prethodnu.
Nevraćanjem pozajmice jer „on ima“.
Ljutnjom ako traži vraćanje pozajmice.
Dizanjem nosa ako sledeći put nema ili neće da vam pozajmi.
Nastojanjem da uvek kada je u pravu dokažete da ipak to nije.
Nepristajanjem na to da je on u pravu čak i onda kada vam ispostavi sve dokaze za to.
Izjavom „ti uvek mora da budeš u pravu“… kad god se ispostavi da vi to niste.
Očekivanjem da vam pritom pogleda kroz prste, kao i 57 puta do tada.
Ushićenjem kada vam neko objasni nešto što vam je i sam objasnio uvek kada ste ga zamolili.
Pohvalom tuđe gluposti da bi umanjili njegovo pametno.
Neprestano ga opterećujući sopstvenim svakodnevnim problemima i sekiracijama, dok ih krijete od svojih bližnjih samo zato što „oni imaju dovoljno svojih briga“. Pa posle vama lakše i vi zaboravite, a on danima, najčešće bespotrebno, brine zbog vas.
Optužujući ga zato što neće da vam pomogne u rešavanju nerešivog problema, uz nabrajanje svih onih svakodnevnih sitnica koje ste činili za njega, a koje inače bez mnogo napora činimo jedni drugima, podrazumeva se bez ikakvih očekivanja.
Ovo je samo mali spisak razloga „za“, koje sam u proteklih, možda mesec dana, čula od ljudi iz svoje okoline na račun onih sa kojima su bliski i u koje su se (konačno) razočarali. Jer su, konačno, shvatili da su samo… rame za plakanje i prebacivanje negativne energije na tuđa leđa, kasica prasica za zavlačenje tuđih ruku u nju, onaj kome se približe samo kada treba da čini i da daje i od kojeg se udalje čim u tom pogledu zataji.
Slobodno dodajte svoje razloge i unapred vam hvala. Svima nama mogu pomoći, jer ponekad činimo i nešto za šta nismo svesni da druge povređuje.
