Za one koji ne barataju blogovima, blog platformama, sopstvenim domenima i ostalim blogerajskim zavrzlamama, najpre da objasnim- ima ovde jedna opcija „nedovršeni postovi“. Naziv kazuje da tu spada sve ono što ste počeli i nikako da završite i objavite, kako je inače red i zašto uopšte i vodite blog. E, u toj kategoriji ja imam neke ideje za tekstove (ono, daleko bilo, u nedostatku inspiracije i tako to); neke tekstove na davno aktuelne teme, započete onda kada su me svrbeli prsti ali sam videla da nije to to, a opet nikako da ih obrišem; neke citate koji se mogu iskoristiti kao podloga ili „ilustracija“ za tekst i… tako dalje.
U toj grupici nalazi se i jedna rečenica koja je zapamćena s idejom da od nje jednoga dana nastane i tekst na blogu. Pošto je meni teško da nađem inspiraciju jednako kao i da pojedem pet kugli sladoleda od vanile i čokolade, ona nikako da stigne na red. Do danas.
Nije, ta sekiracija, trenutno aktuelna, nimalo aktuelnija nego pre mesec i pre 10 meseci, ali je meni redovno aktuelna osoba koja ju je izrekla i od koje i inače crpem jako puno znanja, svakodnevnih i onih koja se svrstavaju u kategoriju mudrosti. Za dnevnu upotrebu, dakle, ali i ona svevremenska.
Šteta je, samo, što na svom blogu ne pokazuje bar malo više to svoje lice. Onu pravu Slavicu Nedođiju, kakvu ja znam i kakvu verovatno znaju samo oni kojima je dozvolila da joj se približe više nego što dozvoljavaju ove mašine za kojima sedeći se i upoznajemo. Dok ili ako ne odlučimo da se jednoga dana pogledamo u oči. Uz stisak ruke.
Uz sijaset obaveza koje mama jedne velike porodice ima (Slavica ima troje dece), uz porodični biznis, povremeno zavirivanje na net i sve ostale poslove jedne žene, majke, domaćice, radnika, rukovodioca, planera… ona ima vremena, volje, snage, i da vam za tili čas kaže ili pronađe ili da vas uputi ka rešenju za problem koji imate. Svakojaki.
Dok sam noćima dežurala pored oca koji se previjao od bolova uzrokovanih herpesom zoster (Gugl kaže da su se neki od njih odlučivali i na samoubistvo, a doktor mi je rekao- samo da znaš, ne folira se, to zaista strašno boli), moja Slavica je na svakh deset minuta uletala na Fejsbuk bilo sa savetima i receptima, bilo samo s pitanjem- kako je.
Pa sam posle počela da je koristim kao „lični Gugl“, kad god smo imali neki zdravstveni problem koji bi mogao da se ublaži ili reši i bez tabletica.
I da ovaj tekst ne bude samo oda jednoj Slavici sa neta, kakve verovatno imaju i mnogi od vas pa ne obznanjujete to ovako javno kao ja, evo jedne rečenice koja jeste poslužila za naslov , ali koja i jeste najvrednija iz svih onih lekcija o sekiraciji koje ste mogli da pročitati tu i tamo.
– Ako situacija ima rešenje, ne vredi da se sekiraš… a ako nema rešenje, ne vredi da se sekiraš. Strah i strepnja ti samo uzimaju energiju i okupiraju misli.
I kad sam, jednom prilikom sekiracije ove vrste porazmislila, ispade da je baš tako.
Umesto sekiracije, prioni na rešavanje problema.
Svu energiju, snagu, volju, želju, znanje, moći, umeća… sve svoje resurse usmeri ka tome da pronađeš način i put do najcelishodnijeg rešavanja onoga što te muči.
Ako za problem zaista nema rešenja, čemu onda sekiracija?
Briga, nespavanje, glavobolja, preispitivanje… ništa od toga ionako neće biti od pomoći. Umesto njih, preduzmi mere, korake, radnje- da se slično ne ponovi. Izvuci pouke.
Jaki ljudi iz svakog problema izlaze jači.
Samo kukavice i slabići nespremni su za suočavanje s posledicama svojih odluka ( čak i kada nas neko pređe, nasamari, iskoristi, povredi, uvredi- samo smo krivi za to jer smo mu dopustili da nam se isuviše približi i dali mu šansu). Svi oni koji su nas povredili, nasmarili, koji su nam naneli bol, naši su „učitelji“ života, najbolji „lajf kouč“ koji se nikakvim parama ne može platiti.
I još jedna rečenica koju sam iskopirala iz jučerašnje priče sa Slavicom:
„na psu rana, na psu i zarasla.“ Nisam je pitala, ali verujem da je ovo jedna od mudrosti iz arsenala „popularne psihologije“ naroda njenog kraja, nastala na bazi vekovnog iskustva.
Ne vredi se mnogo žaliti kad te nešto za-boli. Bol mora prestati tamo gde je i nastala.
