Imam strinu, jedva desetak godina stariju. Od kad je znam, njena jedina obaveza je – kuća. Imale su tada žene u našem malom naselju, koje se evo potpuno spojilo s gradom, svakojake obaveze i poslove, što u fabrici, kancelariji, na gradilištu kao ja na primer, što u bašti oko kuće ili negde na kraju sela, što na njivi. Čini mi se da je jedina bez ikakvih obaveza osim onih koje ima svaka žena u našem kraju (drugde se poslovi dele međusobno, a kod nas na muške i ženske).
Kada bih je, ako krenem na posao malo kasnije nego obično, umesto sa „dobro jutro“ prozdravila sa „šta radiš, strina“, odgovor bi bio uvek isti:
– Evo, zatopila sam beli veš u veliko korito, ovaj šareni u malo korito, pa dok mi se kiseli ja pospremam malo kuću, treba i prozore da operem, posteljinu da turim malo da je sunce uvati, a pristavila sam i ručak, da se krčka dok ostalo radim. Pusto žensko, nikad da sedne da odmori, dušom da dane, vazda za njega posla ima.
Kada bih se vraćala, ređe oko podneva, najčešće kasnije, pa joj dobar dan nazvala istim pitanjem, odgovor je izgledao ovako:
– Evo, ispiram beli veš, šareni ću malo posle, briskam po kući, posteljinu sam turila da se izluftira, ručak još malo pa će mi bude gotov, a ja ne stigoh ni da sednem d-odmorim.
– Pa dobro bre strina – nisam mogla a da je ne upitam jedan dan – sve to i ja radim pa stignem da odem i na posao, tamo-vamo nema me 10 sati pa opet i meni veš opran i ručak vazda imam skuvan i kuća mi sređena. Verujem ja tebi da radiš i vidim to, al mi nikako nije jasno, kako jadna ne stigneš nikako ni da sedneš.
– Lako je tebi, ti si mlada.
Moja mala igra „kako si“ nastavila se i narednih decenija. Imala sam ja i 30 i 40, evo pređoh i 50, a kod moje strine se ništa nije promenilo. Od kako sam ostala bez posla, od ranog proleća do kasne jeseni posvećena sam bašti pred kućom i voćnjaku iza kuće, svaki slobodan trenutak koji mi ostane posle čeprkanja po zemlji koristim da nešto navezem, ispletem, sašijem… počela sam i da tkam, a moja strina i dalje kuva, posprema, luftira i briše prašinu povazdan. Jedino je mašina odmenjuje u pranju veša.
I opet je ista priča: lako je tebi (šta god da je u pitanju), ti si mlada.
Žao mi moje stine. Ona je, čim se rodila, čini mi se, bila stara. Jednako kao i sada.
